Кадa је реч о годинама границе не постоје

– Ско­ро  че­ти­ри го­ди­не играм у тру­пи „Пи­пинг Том” , ко­ја по­сто­ји  18 го­ди­на. Жи­вим у Бел­ги­ји, тач­ни­је у Бри­се­лу. Ту су ми се укр­сти­ли пу­те­ви са Фран­ком Шар­ти­је­ом, ко­ре­о­гра­фом овог ан­сам­бла ка­да је пре че­ти­ри се­зо­не пра­вио ауди­ци­ју за пред­ста­ву „Отац”, ко­ју са­да игра­мо у Бе­о­гра­ду. Би­ла сам та­да бо­ле­сна и на­пи­са­ла сам мејл у ком сам об­ја­сни­ла да од­у­ста­јем. Упр­кос то­ме Шар­ти­је ме не­ко­ли­ко ме­се­ци ка­сни­је ипак по­звао да до­ђем, да ме ви­ди ка­ко играм и „пао” је на две ства­ри из мо­је би­о­гра­фи­је. Ето, игром слу­ча­ја сам без ауди­ци­је (на ко­јој је уче­ство­ва­ло око две хи­ља­де игра­ча, а иза­брао је два), ушла у њи­хов тим. Игра­ла сам у њи­хо­вој про­дук­ци­ји „The Land” и сви­ђа ми се то што код њих је­су по­ме­ша­ни плес, глу­ма, го­вор, пе­сма– ка­же за „По­ли­ти­ку” Та­ма­ра Гво­зде­но­вић. 

О то­ме шта је то би­ло та­ко за­ни­мљи­во у ње­ној би­о­гра­фи­ји и где је све учи­ла и игра­ла, али и о пла­но­ви­ма ко­је има  на­ша са­го­вор­ни­ца је од­го­во­ри­ла:

– Ро­ђе­на сам у Ђу­при­ји и као тро­го­ди­шња­ки­ња сам са ро­ди­те­љи­ма оти­шла у Швај­цар­ску 1991. го­ди­не. У Лон­до­ну сам че­ти­ри го­ди­не сту­ди­ра­ла кла­си­чан и мо­де­ран ба­лет, у Три­ни­ти Ла­бан цен­тру. У Ен­гле­ској сам игра­ла за Сај­мо­на Вин­чен­ци­ја у окви­ру пер­фор­манс ар­та, а код Ро­зме­ри Ба­чер мо­де­ран ба­лет. Пут ме је да­ље во­дио до Бел­ги­је и „Пи­пинг То­ма”. У ме­ђу­вре­ме­ну сам до­не­ла од­лу­ку да на­пра­вим сво­ју тру­пу под на­зи­вом „По­штар” и по­че­ла сам у Па­ри­зу да ра­дим са че­ти­ри игра­ча. Ам­бер Ван­дер­хок, ко­ја ра­ди сце­но­гра­фи­ју за „Пи­пинг То­ма” ра­ди­ће за ме­не, као и Си­мон Верс­нел из ове бел­гиј­ске тру­пе. „Тра­ди­ци­ја Тра­ви­о­ли” је на­зив мог ко­ма­да ко­ји ће го­во­ри о ма­ни­пу­ла­ци­ји уну­тар по­ро­ди­це и др­жа­ве. Имам до­бре кон­так­те у све­ту игре. Ка­ко го­ди­не иду игра­ћу ма­ње, али ћу се ви­ше окре­ну­ти ко­ре­о­гра­фи­ји. 

Опи­су­ју­ћи ка­ко је на њу, али и на пу­бли­ку де­ло­ва­ла те­шка те­ма о ста­ре­њу и жи­во­ту ста­ри­је по­пу­ла­ци­је у ста­рач­ком до­му, у ко­ма­ду „Отац” Та­ма­ра до­да­је:

– Те­ма је­сте те­шка, али по­ку­ша­ва­мо да про­на­ђе­мо и дру­ге аспек­те у тој си­ту­а­ци­ји. Пу­бли­ка нас ле­по до­че­ку­је, раз­у­ме нас, по­не­кад се сме­је, по­не­кад пла­че. Лео Де Бе­ул у пред­ста­ви игра оца, иако има осам­де­сет го­ди­на у ствар­ном жи­во­ту, пун је енер­ги­је и он је мој нај­ве­ћи ути­сак у овом ко­ма­ду. Баш та чи­ње­ни­ца да он у тим го­ди­на­ма још увек мо­же да се игра на сце­ни и но­си на­шу пред­ста­ву и је­сте по­ру­ка де­ла „Отац”– да гра­ни­це кад је реч о го­ди­на­ма не по­сто­је!