Kada je reč o godinama granice ne postoje

– Sko­ro  če­ti­ri go­di­ne igram u tru­pi „Pi­ping Tom” , ko­ja po­sto­ji  18 go­di­na. Ži­vim u Bel­gi­ji, tač­ni­je u Bri­se­lu. Tu su mi se ukr­sti­li pu­te­vi sa Fran­kom Šar­ti­je­om, ko­re­o­gra­fom ovog an­sam­bla ka­da je pre če­ti­ri se­zo­ne pra­vio audi­ci­ju za pred­sta­vu „Otac”, ko­ju sa­da igra­mo u Be­o­gra­du. Bi­la sam ta­da bo­le­sna i na­pi­sa­la sam mejl u kom sam ob­ja­sni­la da od­u­sta­jem. Upr­kos to­me Šar­ti­je me ne­ko­li­ko me­se­ci ka­sni­je ipak po­zvao da do­đem, da me vi­di ka­ko igram i „pao” je na dve stva­ri iz mo­je bi­o­gra­fi­je. Eto, igrom slu­ča­ja sam bez audi­ci­je (na ko­joj je uče­stvo­va­lo oko dve hi­lja­de igra­ča, a iza­brao je dva), ušla u nji­hov tim. Igra­la sam u nji­ho­voj pro­duk­ci­ji „The Land” i svi­đa mi se to što kod njih je­su po­me­ša­ni ples, glu­ma, go­vor, pe­sma– ka­že za „Po­li­ti­ku” Ta­ma­ra Gvo­zde­no­vić. 

O to­me šta je to bi­lo ta­ko za­ni­mlji­vo u nje­noj bi­o­gra­fi­ji i gde je sve uči­la i igra­la, ali i o pla­no­vi­ma ko­je ima  na­ša sa­go­vor­ni­ca je od­go­vo­ri­la:

– Ro­đe­na sam u Đu­pri­ji i kao tro­go­di­šnja­ki­nja sam sa ro­di­te­lji­ma oti­šla u Švaj­car­sku 1991. go­di­ne. U Lon­do­nu sam če­ti­ri go­di­ne stu­di­ra­la kla­si­čan i mo­de­ran ba­let, u Tri­ni­ti La­ban cen­tru. U En­gle­skoj sam igra­la za Saj­mo­na Vin­čen­ci­ja u okvi­ru per­for­mans ar­ta, a kod Ro­zme­ri Ba­čer mo­de­ran ba­let. Put me je da­lje vo­dio do Bel­gi­je i „Pi­ping To­ma”. U me­đu­vre­me­nu sam do­ne­la od­lu­ku da na­pra­vim svo­ju tru­pu pod na­zi­vom „Po­štar” i po­če­la sam u Pa­ri­zu da ra­dim sa če­ti­ri igra­ča. Am­ber Van­der­hok, ko­ja ra­di sce­no­gra­fi­ju za „Pi­ping To­ma” ra­di­će za me­ne, kao i Si­mon Vers­nel iz ove bel­gij­ske tru­pe. „Tra­di­ci­ja Tra­vi­o­li” je na­ziv mog ko­ma­da ko­ji će go­vo­ri o ma­ni­pu­la­ci­ji unu­tar po­ro­di­ce i dr­ža­ve. Imam do­bre kon­tak­te u sve­tu igre. Ka­ko go­di­ne idu igra­ću ma­nje, ali ću se vi­še okre­nu­ti ko­re­o­gra­fi­ji. 

Opi­su­ju­ći ka­ko je na nju, ali i na pu­bli­ku de­lo­va­la te­ška te­ma o sta­re­nju i ži­vo­tu sta­ri­je po­pu­la­ci­je u sta­rač­kom do­mu, u ko­ma­du „Otac” Ta­ma­ra do­da­je:

– Te­ma je­ste te­ška, ali po­ku­ša­va­mo da pro­na­đe­mo i dru­ge aspek­te u toj si­tu­a­ci­ji. Pu­bli­ka nas le­po do­če­ku­je, raz­u­me nas, po­ne­kad se sme­je, po­ne­kad pla­če. Leo De Be­ul u pred­sta­vi igra oca, iako ima osam­de­set go­di­na u stvar­nom ži­vo­tu, pun je ener­gi­je i on je moj naj­ve­ći uti­sak u ovom ko­ma­du. Baš ta či­nje­ni­ca da on u tim go­di­na­ma još uvek mo­že da se igra na sce­ni i no­si na­šu pred­sta­vu i je­ste po­ru­ka de­la „Otac”– da gra­ni­ce kad je reč o go­di­na­ma ne po­sto­je!