Најстарији и најмлађи

Државе које у свом календару празника обележавају 28. март као Дан бака (негде и дедова) су: Аустралија, Канада, Естонија, Француска, Италија, Пољска, Сингапур, Тајван, Велика Британија и САД. Јапан обележава Дан поштовања старих.

Демографски подаци говоре да ће Србија, ако се нешто не промени, за коју деценију бити земља стараца. Можда оних у „трећом добу” има на улицама, у превозу, испред шалтера, али су за ауторе ТВ програма – невидљиви. Ако се старија генерација уопште види на екрану, онда је то у (немаштовитим) реклама за креме против артритиса или за чишћење зубних протеза. Има их и у прилозима из удружења пензионера и старачких домова, у којима наглашено весело говоре о свом ангажману у хору или у сликарској секцији…

А како изгледа живот оних са седамдесет или осамдесет година кад не мажу колена кремама против болова и не певају у хору, то камере не бележе. Како живе они којима су одрасла деца у белом свету, а унучиће виде једном годишње? Или они који живе с децом и унуцима који зависе од њихове пензије и сениор кеш кредита? Како је старачким домаћинствима на селу? Репортери воле да случајним пролазницима постављају бизарна питања на која добију и такав одговор. Да ли је икада ико питао за квалитет живота особу која у апотеци купује паковање пелена за одрасле? А оне који су сами и болесни? Чак ни остареле личности из света науке или уметности нису за телевизију довољно атрактивне...

Можда сви ТВ аутори верују, речником младе генерације речено, да у правом животу сви „маторци смарају”. Наравно, сем оних који у осмој деценији снимају клипове за „Јутјуб” или дижу тегове или имају тридесет година млађег мужа… Не треба заборавити да даме и господа у трећем добу чине бројну и верну телевизијску публику.

И деца су верни конзументи ТВ програма, али захваљујући специјализованим кабловским каналима с регионално синхронизованим цртаним филмовима и интернету, малишани сами лако и брзо пронађу оно шта им се свиђа. Тако се недавно један Београђанин изненадио кад му је унук, показујући на ксилофон, рекао „то је глазба”, а другог је унуче питало „да ли иде читава обитељ”.

И док су се они чудили како и где су им клинци научили хрватски, у Хрватској су реаговали много жучније и понегде чак сазивали хитне родитељске састанке с једном једином тачком дневног реда – питањем како то да им деца говоре „бре”.

Открило се да њихови малишани обожавају нашу серију „Андрија и Анђелка”.