Najstariji i najmlađi

Države koje u svom kalendaru praznika obeležavaju 28. mart kao Dan baka (negde i dedova) su: Australija, Kanada, Estonija, Francuska, Italija, Poljska, Singapur, Tajvan, Velika Britanija i SAD. Japan obeležava Dan poštovanja starih.

Demografski podaci govore da će Srbija, ako se nešto ne promeni, za koju deceniju biti zemlja staraca. Možda onih u „trećom dobu” ima na ulicama, u prevozu, ispred šaltera, ali su za autore TV programa – nevidljivi. Ako se starija generacija uopšte vidi na ekranu, onda je to u (nemaštovitim) reklama za kreme protiv artritisa ili za čišćenje zubnih proteza. Ima ih i u prilozima iz udruženja penzionera i staračkih domova, u kojima naglašeno veselo govore o svom angažmanu u horu ili u slikarskoj sekciji…

A kako izgleda život onih sa sedamdeset ili osamdeset godina kad ne mažu kolena kremama protiv bolova i ne pevaju u horu, to kamere ne beleže. Kako žive oni kojima su odrasla deca u belom svetu, a unučiće vide jednom godišnje? Ili oni koji žive s decom i unucima koji zavise od njihove penzije i senior keš kredita? Kako je staračkim domaćinstvima na selu? Reporteri vole da slučajnim prolaznicima postavljaju bizarna pitanja na koja dobiju i takav odgovor. Da li je ikada iko pitao za kvalitet života osobu koja u apoteci kupuje pakovanje pelena za odrasle? A one koji su sami i bolesni? Čak ni ostarele ličnosti iz sveta nauke ili umetnosti nisu za televiziju dovoljno atraktivne...

Možda svi TV autori veruju, rečnikom mlade generacije rečeno, da u pravom životu svi „matorci smaraju”. Naravno, sem onih koji u osmoj deceniji snimaju klipove za „Jutjub” ili dižu tegove ili imaju trideset godina mlađeg muža… Ne treba zaboraviti da dame i gospoda u trećem dobu čine brojnu i vernu televizijsku publiku.

I deca su verni konzumenti TV programa, ali zahvaljujući specijalizovanim kablovskim kanalima s regionalno sinhronizovanim crtanim filmovima i internetu, mališani sami lako i brzo pronađu ono šta im se sviđa. Tako se nedavno jedan Beograđanin iznenadio kad mu je unuk, pokazujući na ksilofon, rekao „to je glazba”, a drugog je unuče pitalo „da li ide čitava obitelj”.

I dok su se oni čudili kako i gde su im klinci naučili hrvatski, u Hrvatskoj su reagovali mnogo žučnije i ponegde čak sazivali hitne roditeljske sastanke s jednom jedinom tačkom dnevnog reda – pitanjem kako to da im deca govore „bre”.

Otkrilo se da njihovi mališani obožavaju našu seriju „Andrija i Anđelka”.