Људи се стиде свог тела
Ми доносимо истинску игру која додирује људско срце, каже Рафаел Боначела, шпански играч, кореограф и уметнички директор Сиднејске компаније игре која је гостовала синоћ у Новом Саду, а вечерас ће пред престоничком публиком у 20 часова у Сава центру затворити 15. Београдски фестивал игре. Уметници из Аустралије извешће три кореографије: прву „Гну” потписала је Габријел Ненкивел, другу „Пун месец” Ченг Цунг-Лунг и трећу „Светлост мрака” креирао је наш саговорник Боначела. Сиднејску компанију игре чини 16 играча из читавог света, а међу њима је и једна Абориџанка. Њихови наступи се одигравају на великим сценама од Сиднеја до Њујорка, од Шангаја до Москве, а сарађују са домаћим и иностраним кореографима.
Рафаел Боначела је у сусрету са људима насмејан и изнад свега љубазан човек који ужива у свом послу. Рођен је у Барселони, али се сматра грађанином света. Балетом се бавио у Шпанији и Енглеској, где је касније основао и своју трупу „Боначела денс компани”. Остварио је значајне успехе сарађујући и са поп звездама као што су Кајли Миног и Тина Тарнер. Налази се већ десет година на челу Сиднејске компаније игре и увелико се припрема за прославу пет деценија ове трупе која ће се одржати наредне године. Поред значајних аустралијских признања Боначела је овенчан и Почасним крстом за цивилне заслуге Њ. В. Краља Шпаније. У Србији са Сиднејском компанијом игре гостује први пут.
Каква је разлика између Барселоне, Сиднеја и Лондона, кад је реч о условима погодним за развој балетске уметности?
Лондон је град где сам провео две деценије свог професионалног живота и играчке каријере. Од тога сам само дванаест година био активан у Рамберт компанији. Лондон и Енглеска генерално имају одлично образовање, постоје бројна позоришта, развијају се разноврсни стилови уметности, организују се велике турнеје. Можете много тога другачијег да испробате у свету балета, а за то добијате подршку и помоћ, упознајете нове талентоване људе… Доћи деведесетих година прошлог века из Шпаније, где сам у класи био једини дечак, у Лондон где је доста момака учило плес, било је веома важно за мене. Рођен сам седамдесетих година када је Франко још био жив у Шпанији, дакле рођен сам под диктатуром, а после тога моја родна земља се полако мењала, али је још увек тих осамдесетих било веома тешко за мене да се бавим плесом. Тада су се неговала углавном традиционална игра као што је фламенко, помало балет, руски балет, али не и савремени израз… Сада је то другачије, али ја нисам успео да се повежем са тим тенденцијама. Волим Барселону, одем тамо да се видим са својом фамилијом, али нисам повезан са њиховом плесном сценом. Знам да не постоји довољно подршке за савремену балетску уметност, људима је тешко да се тамо баве савременом игром. Док је Аустралија као једна древна земља, мада у исто време на неки начин млада, мање оптерећена традицијом, тамо нема правила која постоје у европским земљама. У Аустралији имате погодно тло за нешто ново, људи су гладни кад је реч о уметности, желе да учествују, веома су отворени и храбри.
Јануара прошле године сте са Сиднејском компанијом игре извели представу „Nude live” у Сиднејској галерији Новог Јужног Велса, где су играчи између изложених ремек-дела играли наги. Чија је то идеја била и опишите како је све изгледало?
Било је прелепо. У оквиру изложбе на којој су била дела Пикаса, Модиљанија, Матиса, Бејкона, Фројда и Родена извели смо два перформанса. У првом смо ми, балетски уметници играли наги, а затим је други перформанс укључивао то да публика буде без одеће. Све представе, а било их је око 25, биле су распродате. Стога препоручујем свима да уколико желе да се њихова представа распрода само замоле публику да се скине (смех). Шалу на страну, било је веома занимљиво, све слике, цртежи, фотографије, скулптуре биле су ту у галерији, где смо играли. Заправо било је дирљиво. Ми људи се облачимо и стално кријемо, иако се рађамо голи, као да се стидимо својих тела и самих себе. Дакле, Галерија нас је инспирисала својом изложбом посвећеном људском телу, а идеја за балет на ту исту тему је била моја.
Какви су ваши лични, а какви су планови трупе у којој радите?
Мој уговор са Сиднејском компанијом игре важи до 2021. године. Уживам у послу, окружен сам људима који су дивни. Свиђају ми се и овакве прилике где можемо, на турнеји, да покажемо свету какве су нам представе. Компанија слави педесет година следеће године. Планирамо много перформанса, налазимо начине да прославимо све те прошле године, прошлост у којој се много тога урадило. Мораш увек знати одакле си дошао и из чега је настало ово што данас радиш.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
