Ljudi se stide svog tela

Kakva je razlika između Barselone, Sidneja i Londona, kad je reč o uslovima pogodnim za razvoj baletske umetnosti?

London je grad gde sam proveo dve decenije svog profesionalnog života i igračke karijere. Od toga sam samo dvanaest godina bio aktivan u Rambert kompaniji. London i Engleska generalno imaju odlično obrazovanje, postoje brojna pozorišta, razvijaju se raznovrsni stilovi umetnosti, organizuju se velike turneje. Možete mnogo toga drugačijeg da isprobate u svetu baleta, a za to dobijate podršku i pomoć, upoznajete nove talentovane ljude… Doći devedesetih godina prošlog veka iz Španije, gde sam u klasi bio jedini dečak, u London gde je dosta momaka učilo ples, bilo je veoma važno za mene. Rođen sam sedamdesetih godina kada je Franko još bio živ u Španiji, dakle rođen sam pod diktaturom, a posle toga moja rodna zemlja se polako menjala, ali je još uvek tih osamdesetih bilo veoma teško za mene da se bavim plesom. Tada su se negovala uglavnom tradicionalna igra kao što je flamenko, pomalo balet, ruski balet, ali ne i savremeni izraz… Sada je to drugačije, ali ja nisam uspeo da se povežem sa tim tendencijama. Volim Barselonu, odem tamo da se vidim sa svojom familijom, ali nisam povezan sa njihovom plesnom scenom. Znam da ne postoji dovoljno podrške za savremenu baletsku umetnost, ljudima je teško da se tamo bave savremenom igrom. Dok je Australija kao jedna drevna zemlja, mada u isto vreme na neki način mlada, manje opterećena tradicijom, tamo nema pravila koja postoje u evropskim zemljama. U Australiji imate pogodno tlo za nešto novo, ljudi su gladni kad je reč o umetnosti, žele da učestvuju, veoma su otvoreni i hrabri.

Januara prošle godine ste sa Sidnejskom kompanijom igre izveli predstavu „Nude live” u Sidnejskoj galeriji Novog Južnog Velsa, gde su igrači između izloženih remek-dela igrali nagi. Čija je to ideja bila i opišite kako je sve izgledalo?

Bilo je prelepo. U okviru izložbe na kojoj su bila dela Pikasa, Modiljanija, Matisa, Bejkona, Frojda i Rodena izveli smo dva performansa. U prvom smo mi, baletski umetnici igrali nagi, a zatim je drugi performans uključivao to da publika bude bez odeće. Sve predstave, a bilo ih je oko 25, bile su rasprodate. Stoga preporučujem svima da ukoliko žele da se njihova predstava rasproda samo zamole publiku da se skine (smeh). Šalu na stranu, bilo je veoma zanimljivo, sve slike, crteži, fotografije, skulpture bile su tu u galeriji, gde smo igrali. Zapravo bilo je dirljivo. Mi ljudi se oblačimo i stalno krijemo, iako se rađamo goli, kao da se stidimo svojih tela i samih sebe. Dakle, Galerija nas je inspirisala svojom izložbom posvećenom ljudskom telu, a ideja za balet na tu istu temu je bila moja.

Kakvi su vaši lični, a kakvi su planovi trupe u kojoj radite?

Moj ugovor sa Sidnejskom kompanijom igre važi do 2021. godine. Uživam u poslu, okružen sam ljudima koji su divni. Sviđaju mi se i ovakve prilike gde možemo, na turneji, da pokažemo svetu kakve su nam predstave. Kompanija slavi pedeset godina sledeće godine. Planiramo mnogo performansa, nalazimo načine da proslavimo sve te prošle godine, prošlost u kojoj se mnogo toga uradilo. Moraš uvek znati odakle si došao i iz čega je nastalo ovo što danas radiš.