Емоционална зрелост

Када кажемо да деца расту и да се развијају све док не одрасту, углавном мислимо на развој њиховог организма. Када идеју раста и развоја пребацимо са телесног на психички и социјални план, говоримо о расту и развоју личности. То је процес који има различите фазе и који траје непрестано, целог живота. Једна од важних фаза у овом процесу је постизање зрелости.

Иако повезивање „зрелости” и „личности” може бити веома корисно, у последње време се ретко користи зато што га многи сматрају „родитељским” и политички некоректним појмом. Разлог за то је што концепт подразумева да су неки, иначе одрасли људи зреле личности, а да неки то нису, што може бити увредљиво за ове друге.

И воли и улази у конфликт

Један од начина да се ово превазиђе јесте да се уводе нови појмови са сличним значењем попут аутентичне, аутономне или интегрисане личности, функционалне одраслости итд. То су више идеали коме треба тежити, а не стандарди који важе за све. Други приступ говори само о неким димензијама личности у смислу веће или мање социјалне или емоционалне зрелости.

Код дефинисања емоционалне зрелости, а самим тим и незрелости, велики је проблем које критеријуме применити. У литератури која се бави овим питањем примењује се од пет до четрдесет критеријума.

Емоционалну зрелост процењујемо на основу тога какав однос особа показује према себи и другима и како се носи са различитим животним ситуацијама. Уопштено гледано, емоционално зрелу особу карактерише поштовање: од самопоштовања, преко поштовања према другима, до поштовања према свету који је окружује.

Однос према другима емоционално зреле личности одређују љубав, љубазност, развијена емпатија и способност да уђе у конфликт. Док се њена способност да воли и да буде вољена односи на људе са којима је блиска, љубазност се односи на релације са људима са којима није блиска. Она разуме да су други људи различити од ње и способна је да ситуацију сагледа и из њиховог угла што је чини емпатичном. Оваква личност не избегава конфликте са другима, у стању је да другима постави границе, али то ради са поштовањем других, разликујући друге људе као особе које поштује од њихових поступака који јој сметају. Она је способна да прекине односе који је угрожавају.

Однос према себи емоционално зреле особе карактерише то што је себе прихватила у потпуности тако да негује пријатељски однос према самој себи. Она разликује себе од својих поступака и својих жеља. То јој омогућује да увиђа своје погрешне поступке и да их замењује исправнима, као и да обуздава своје жеље тако да може да истрпи осујећење неких жеља или да њихово испуњење одложи за друга времена.

Њен идентитет, то јест представа о себи је реалистична и стабилна, због чега похвале и критике других узима као важне, али их не усваја без промишљања што јој даје интегритет.

Емоционално зрела особа је реалистична, има довољно релевантних информација о свету, другима и себи, које логични исправно обрађује. Промишља животне вредности због чега има одрасли систем вредности којег чврсто заступа, док је истовремено трпељива према другима све док лично није угрожена.

Избегавање наглих реакција

Иако је свесна својих емоција и импулса, емоционално зрела личност није импулсивна, што значи да избегава нагле реакције због којих ће касније зажалити. Њен разум и њена осећања успешно сарађују. У доношењу одлука узима у обзир чињенице, али и своје емоције и принципе. Уме да исправно припише важност различитим ситуацијама, што јој даје емоционалну стабилност. Има способност самомотивисања тако да је истрајна у остваривању зацртаних дугорочних циљева, што је чини успешном.

Зрелост не треба поистовећивати са озбиљношћу. Ове особе су креативне и духовите јер без обзира на године чувају своје „унутрашње дете” које је извор забаве.

Опис емоционално зреле особе треба схватити као идеал којем треба тежити. Једно британско истраживање је показало да жене брже емоционално сазревају од мушкараца, почетком својих тридесетих, док мушкарци сазревају око своје 40. године.