Закон о занатству у фиоци
Србија је још пре 201 године, у време владавине Милоша Обреновића, имала своје удружење занатлија. Тада су се појавили први еснафи и занатлије се удруживале по струковној линији. Први еснаф – терзијски, основан је 1817. године, трговачки су настали касније, бакалски, механски, лончарски. Занатлије су уживале велики углед, а усвојене су одредбе по којима је сваки Србин могао да добије дозволу за отварање дућана. Услов је био да је провео пет година изучавајући занат (две године као шегрт, а три као калфа).
Полагањем мајсторског испита, при струковном еснафу, стицало се звање мајстора или трговца. Сви шегрти и калфе били су под строгим надзором еснафа односно мајстора. Последња занатска комора угашена је у Србији пре 56 година, а на усвајање закона о занатству чека се од 2009. године.
Тада је, каже Душан Брајовић, извршни директор Удружења занатлија Београда, Нацрт закона требало да уђе у скупштинску процедуру.
– Тадашњи министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић основао је 2008. године посебну радну групу за израду нацрта овог закона, уважавајући интересе удружења предузетника и занатлија као предлагаче закона да би крајем октобра 2009. године овај документ био предат Динкићу. Али је, потом, преко ноћи повучен и до данас стоји у некој од фиока у Немањиној 11 – каже Брајовић.
На питање зашто, одговара да им је доласком нове власти објашњено да се чекају неке директиве ЕУ из ове овласти с којима домаће законодавство треба да се усагласи, што је нонсенс, јер је закон писан по узору на немачки и француски модел, а осим тога Србија је помогла писање овог правног акта Црној Гори и КиМ и они га данас имају, а ми га немамо.
– Доношењем овог закона сваки домаћин, коме је потребан водоинсталатер, зидар, бравар… знао би кога прима у кућу, што данас није случај, јер у огласима има на стотине самозваних мајстора који раде на црно и којима нико не може да уђе у траг, а камоли да рекламира квар, јер не може да га нађе. Није регистрован – каже Зоран Вујовић, в. д. председника Асоцијације малих и средњих предузећа, иначе иницијатора доношења овог закона.
Такав мајстор би морао, истиче Вујовић, да има завршен мајсторски занат и да има лиценцу за рад. Име би му било у регистру занатлија и уколико би се догодило да је домаћин незадовољан услугом овог мајстора, знао би коме да се жали и кога да зове на поправни.
– Разлог за све то је што област занатства у Србији није уређена, а што доводи до слабије заштите интереса занатлија, али и потрошача. Доношењем закона повећала би се правна заштита интереса занатлија, а занатска комора би прописала услове за обављање занатске делатности. Сваки занатлија би морао да има занатско писмо, као потврду да је обучен и одшколован да ради као мајстор или мајсторски помоћник – каже Милан Лаловић, саветник за занатство у асоцијацији.
– Последњи пут је Асоцијација малих и средњих предузећа обећање да ће се на закону порадити добила од Томислава Николића, тадашњег председника Србије, али је и даље све само мртво слово на папиру. Иако многима занати звуче као превазиђена ствар, треба знати да би закон регулисао област занатства на модеран начин, унапредио систем образовања занатлија, створио правни оквир за формирање јединственог коморског система занатлија. А што је најважније занатско звање било би гарант квалитета занатског производа и услуга – објашњава Лаловић.
Цео систем би, како предвиђа Нацрт закона, био организован на добровољности, а систем занатских комора и удружења био би самоодржив кроз самофинансирање.
– Што је најважније закон би смањио и сиву економију, јер би прави мајстори имали своје радње, плаћали порезе и доприносе, не би фризирали и шишали по кућама и становима. Иако се све ово зна, Србија је готово једина земља и у региону и у ЕУ која нема закон о занатству – закључује Лаловић.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
