Шпијуни у Лондону

Чи­там ре­дов­но за­гре­бач­ки лист „7 Днев­но”, но­ви­не ко­је кри­ти­ку­ју ско­ро сва­ку власт у Хр­ват­ској, на­па­да­ју и ХДЗ, про­зи­ва­ју до­ма­ће тај­ку­не и ло­по­ве свих вр­ста, про­зи­ва­ју све бив­ше и са­да­шње при­пад­ни­ке Уд­бе. Има­ју до­ста екс­трем­но де­сни­чар­ских тек­сто­ва, пљу­ју по Ср­би­ма и Ју­го­сло­ве­ни­ма, ЈНА и СФРЈ, пљу­ју по Ти­ту, ве­ли­ча­ју уста­ше и Ан­ту Па­ве­ли­ћа, пи­шу да је Ја­се­но­вац био „камп за из­бе­гли­це”, уда­ра­ју по Аме­ри­кан­ци­ма, али Ру­се, ру­ску спољ­ну по­ли­ти­ку и ру­ску вој­ну моћ хва­ле из бро­ја у број на сва уста.

Што би ре­кли ста­ри За­греп­ча­ни „за не вје­ро­ва­ти”, или ку­ми­це на Дол­цу: „Го­спи­ца, го­спи­ца кај бу Ру­си до­шли?” Или је то са­мо ре­ликт ста­ре Па­ве­ли­ће­ве те­зе „да је бо­ља и цр­ве­на, не­за­ви­сна, Хр­ват­ска, не­го Хр­ват­ска у Ју­го­сла­ви­ји”. Мо­је ко­ле­ге из За­гре­ба ми ка­жу. „Шта се чу­диш, па то ти је лист Уд­бе.” При­зна­јем, ни­сам знао да Уд­ба у Хр­ват­ској и да­ље по­сто­ји. Уд­ба, на­ша суд­ба...

Ипак, и да­ље ме коп­ка та на­кло­ност Хр­ва­та пре­ма Ру­си­ма, уоста­лом то по­ка­зу­ју и нај­но­ви­је ан­ке­те у Хр­ват­ској, док је ели­та зва­нич­но стро­го про­за­пад­на. У оба­ве­штај­ном кон­тек­сту, За­греб је за Ру­се увек био ва­жни­ји од Бе­о­гра­да, јер ето Ср­би при­род­но во­ле Ру­се, а за љу­бав Хр­ва­та тре­ба се из­бо­ри­ти. А ту љу­бав илу­стру­је јед­на исти­ни­та при­ча.

Ка­пе­тан фре­га­те Злат­ко Ја­збин­шек, из ма­тич­не вој­не по­ште 1122-6 Бе­о­град, био је у но­вем­бру 1990. го­ди­не вој­ни иза­сла­ник Ју­го­сла­ви­је у Лон­до­ну, а ка­пе­тан пр­ве кла­се Дра­го Мар­ка­но­вић, из исте вој­не по­ште, ње­гов је по­моћ­ник. Обо­ји­ца су Хр­ва­ти, чла­но­ви СКЈ, од­лич­ни офи­ци­ри, до­бри вој­ни оба­ве­штај­ци. У ам­ба­са­ди СФРЈ у Лон­до­ну чи­та­ју сву мо­гу­ћу на­шу и бри­тан­ску штам­пу. За­бри­ну­ти су, на пр­вим пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма у ма­ју ме­се­цу у Хр­ват­ској су по­бе­ди­ли ХДЗ и Фра­њо Туђ­ман. Ипак, Ја­збин­шек и Мар­ка­но­вић ни­су си­гур­ни да ће то та­ко и да оста­не. На ко­ју стра­ну да се опре­де­ле и ка­ко да у Лон­до­ну ус­по­ста­ве кон­такт са „пра­вом” стра­ном?

Ка­пе­тан фре­га­те Ја­збин­шек од­лу­чу­је се за са­мо­ста­лан и цен­тра­ли у Бе­о­гра­ду не­при­ја­вљен кон­такт са Со­вје­ти­ма, прет­по­ста­вља­ју­ћи да њи­хов Ге­не­рал­ни кон­зу­лат у Бо­сан­ској ули­ци у За­гре­бу има и нај­бо­ље про­це­не по­ли­тич­ких до­га­ђа­ја у Хр­ват­ској. У пи­сму, ко­је је уба­цио у кућ­ни по­штан­ски сан­ду­чић са­вет­ни­ка со­вјет­ске ам­ба­са­де Па­ве­ла Бе­смерт­ни­ка, ина­че ге­не­ра­ла КГБ-а ко­ји је из Ва­шинг­то­на до­шао на не­ко­ли­ко ме­се­ци ре­кре­а­тив­ног ра­да у Лон­дон, Ја­збин­шек је пред­ло­жио си­стем ко­му­ни­ка­ци­је ко­ји би тре­ба­ло да га за­шти­ти од ра­до­зна­лих очи­ју и уши­ју бри­тан­ске слу­жбе МИ-5. Као до­каз сво­је озбиљ­но­сти по­ну­дио је у сле­де­ћим кон­так­ти­ма де­та­ље о го­спо­ђи­ци Ју­ли­ји Шарп, аген­ту бри­тан­ске тај­не слу­жбе МИ-6 та­да на ра­ду у бри­тан­ском конзулату у Ка­зах­ста­ну.

Ју­го­сло­вен­ски вој­ни иза­сла­ник написао је ге­не­ра­лу КГБ-а да ће у му­шком то­а­ле­ту на пр­вом спра­ту би­о­ско­па „Ака­де­ми”, у Окс­форд стри­ту, у ка­ни­сте­ру за­ле­пље­ном ис­под во­до­ко­тли­ћа, про­на­ћи ми­кро­филм са пи­та­њи­ма за Со­вје­те, али и ње­го­вом про­це­ном си­ту­а­ци­је. Ако ге­не­рал КГБ при­хва­ти кон­такт, мо­ра то и да по­ка­же та­ко што ће на врх де­сног кан­де­ла­бра на из­ла­зу из ме­тро ста­ни­це са пе­ро­на 3 и 4 ли­ни­је Пи­ка­ди­ли да за­бо­де рајс­не­длу би­ло ко­је бо­је.

Ка­да Ја­збин­шек угле­да рајс­не­длу, он ће оста­ви­ти свој ми­кро­филм у то­а­ле­ту би­о­ско­па „Ака­де­ми” и ја­ви­ће со­вјет­ском оба­ве­штај­цу но­вим зна­ком да је оста­вио филм: за­ле­пи­ће пла­ву ле­пљи­ву тра­ку на жи­ци ко­ја по­ве­зу­је слу­ша­ли­цу са те­ле­фо­ном у пр­вој јав­ној те­ле­фон­ској го­вор­ни­ци у ули­ци Адам и Ева. То ће зна­чи­ти да ће ми­кро­филм би­ти оста­вљен ис­под во­до­ко­тли­ћа пр­вог сле­де­ћег по­не­дељ­ка из­ме­ђу 12 и 15 са­ти. Ако га ни­ко та­да не пре­у­зме би­ће од­не­сен по­сле 16 ча­со­ва истог да­на.

Ја­збин­шек је сле­де­ћег да­на по­сма­трао врх кан­де­ла­бра на из­ла­зу из ме­троа на тр­гу Пи­ка­ди­ли, али ни­је би­ло рајс­не­дле. За­кљу­чио је да Со­вје­ти окле­ва­ју, па се од­лу­чио на дру­го пи­смо у по­штан­ском сан­ду­чи­ћу со­вјет­ског оба­ве­штај­ца. Са­да је пред­ло­жио да „мр­тви сан­ду­чић” бу­де на пе­шач­кој ста­зи ко­ја иде уз ули­цу Хор­сен­ден лајн у Грин­фор­ду – тач­но ме­сто би­ло је по­сто­ље јед­ног сту­ба за све­тиљ­ку. У пи­сму је до­дао да го­спо­ђи­ца Ју­ли­ја Шарп, ко­ја има 28 го­ди­на и ди­пло­ми­ра­ла је лин­ви­сти­ку на Окс­фор­ду, а курс ру­ског је­зи­ка за­вр­ши­ла у Во­ро­ње­жу, упра­во про­у­ча­ва ко­ли­ко ну­кле­ар­них бо­је­вих гла­ва Мо­сква још кон­тро­ли­ше у Ка­зах­ста­ну.

Ја­збин­шек је пред­ло­жио, да ако Со­вје­ти при­хва­та­ју по­ну­ду, он­да би уз све­тиљ­ку, на плоч­ни­ку, тре­ба­ло да се на­ђе зе­ле­на ли­мен­ка пи­ва „карлс­берг”, у ко­јој би се на­ла­зио ми­кро­филм. Рус ће по­твр­ди­ти да све то схва­та озбиљ­но та­ко што ће свој ауто пар­ки­ра­ти сле­де­ћег да­на у 12 са­ти на се­вер­ној стра­ни тр­га Ха­но­вер. 

Ни на ову по­ну­ду Рус ни­је од­го­во­рио, па је Ја­збин­шек и тре­ћи пут оста­вио пи­смо у кућ­ном по­штан­ском сан­ду­чи­ћу со­вјет­ског ди­пло­ма­те. Пред­ло­жио је но­ви си­стем сиг­на­ла, пр­во те­ле­фон­ски по­зив у пр­ви сле­де­ћи пе­так ују­тро у 8.05, из јав­не го­вор­ни­це са ло­зин­ком ко­ја гла­си: „Ка­да ће Мо­сков­ски ба­лет го­сто­ва­ти у Лон­до­ну?”

Тог да­на у озна­че­но вре­ме Ја­збин­шек је звао, али ни­ко ни­је од­го­во­рио на те­ле­фон­ски по­зив. Со­вје­ти су ми­сли­ли да их то МИ-5 про­во­ци­ра, или да има­ју по­сла са лу­да­ци­ма. Сед­мог ав­гу­ста 1991. ју­го­сло­вен­ски вој­ни иза­сла­ник у Лон­до­ну, ка­пе­тан фре­га­те Злат­ко Ја­збин­шек и ње­гов по­моћ­ник Дра­го Мар­ка­но­вић на­пу­шта­ју  ам­ба­са­ду СФРЈ и не­ста­ју у не­по­зна­том прав­цу узев­ши из ка­се у ам­ба­са­ди око 50.000 фун­ти, а из слу­жбе­них ста­но­ва сав ин­вен­тар. У ка­си су оста­ви­ли по­ру­ку: „Па­жљи­во при­слу­шку­је­мо ка­ко нас при­слу­шку­је­те да вас при­слу­шку­је­мо!”