Не признајем диктатуру савршености

„У то време почела сам да се бавим трчањем и тако ојачала психу. Један дан био је лош, други већ бољи, а сваки прилика за нови мали корак. Суштина је да будемо свесни одговорности, што ми је усадио Јован Ћирилов. Кад сам први пут ушла у Битеф чула сам га како на некога виче: Шта је ово? Да ли сте свесни да позоришна фотографија не сме да се сече!” Говорио је колико је тај документ важан као запис. Кад је већ био у болници, рекли су ми да жели да погледа слике са представе. И сваки пут кад је Битеф имам то у глави и страх да ће Јован после да погледа фотографије…”

Кад говори о етичности фотографа, Јелена коментарише тренутну моду да се слике у фотошопу преко сваке мере обрађују.

– Не знам ко може да допусти ту врсту лажи и диктатуре савршености. И мени су појединци предлагали да им на слици уклоним боре, али ја се тиме не бавим. Сви старимо и не треба да се стидимо тога. На селфијима видимо како су људи насмејани, путују и вежбају. Ја прва нисам срећна свакодневно. Не знам да ли је срамота рећи „нисам добро, тужна сам”. Људи личну неоствареност преносе на друштвене мреже качећи слике, где им једна група виче „браво” и јача њихов его. Промовише се став „лепа сам и срећна, видите шта сам данас обукла”. Одакле некоме порив да нас занима његов живот. Код документарне фотографије фотошоп користим само за посветљавање и чишћење флекица са пода – каже ова ауторка.

У мају ће бити њена изложба „Аутизам није препрека”. Са Ксенијом Мирковић, која води удружење деце с аутизмом „Свитац”, сарађује од њиховог првог мјузикла. –– Наш сусрет био је нешто најдирљивије што сам икада доживела. Не могу да објасним љубав коју осећам према њима. Схватите да су толико чисти и да ми уопште немамо свест колико је распрострањен аутизам. Желим да прикажем шта све могу, да свако добије свој простор – наводи наша саговорница.

Она у театру сарађује са познатим редитељима: Носов, Завишић, Клуг…

– Упознала сам на Битефу и Јана Фабра, редитеља чувене представе Олимп„”, и постала фотограф који их прати на њиховој европској турнеји. Била сам са њима у Мадриду. Импресионирала ме је та бескрајна присутност, где смо сви окупљени око тог хипнотичног комада који слави живот – каже Јелена, чије су фотографије доспеле и у познате светске часописе. Чујемо и да јој је жеља да са младим фотографима Милутином Марковићем и Владимиром Живојиновићем направи платформу са актуелностима из ове области и тако се повежу са светом...

А кад се присећа својих почетака, издваја једну досетку:

– Отишла сам на бувљак да фотографишем Роме и тамо су ме упутили на своје рођаке код Белвила. Купила сам слаткише и кренула. „Ја сам асистент Емира Кустурице. Сигурно сте чули за њега”, изговарам, а у себи мислим: „Боже, опрости ми што лажем”. „Ако је за Кустурицу може. Добродошла!”. Провела сам два дана са њима и прихватили су ме као да сам део њих. Осетила сам радост те деце, ту живост. Однела сам им албум, а када сам после пробала да их нађем... били су расељени. За ту серију освојила сам прву награду за фотографију – каже Јелена Јанковић.

Југословенка без земље

Јелена је у 2017. добила другу награду у Сијени, прву награду на конкурсу Ан„дреј Стенин” у Русији, била финалиста „Тravel Photographer Society” у Куала Лумпуру... На једном британском фото-конкурсу, Србија није била на листи организатора конкурса па се пријавила као да је учесник из Хрватске. Стигло је извињење због политичке некоректности, али ништа и даље није промењено. У Сијени су имали на списку Југославију и пријавила се као Југословенка, а организатори су рекли да ће Србију уврстити 2019. На једном конкурсу је морала да се пријави као „Србија и Црна Гора”, јер Србије опет није било на листи.