Ne priznajem diktaturu savršenosti

„U to vreme počela sam da se bavim trčanjem i tako ojačala psihu. Jedan dan bio je loš, drugi već bolji, a svaki prilika za novi mali korak. Suština je da budemo svesni odgovornosti, što mi je usadio Jovan Ćirilov. Kad sam prvi put ušla u Bitef čula sam ga kako na nekoga viče: Šta je ovo? Da li ste svesni da pozorišna fotografija ne sme da se seče!” Govorio je koliko je taj dokument važan kao zapis. Kad je već bio u bolnici, rekli su mi da želi da pogleda slike sa predstave. I svaki put kad je Bitef imam to u glavi i strah da će Jovan posle da pogleda fotografije…”

Kad govori o etičnosti fotografa, Jelena komentariše trenutnu modu da se slike u fotošopu preko svake mere obrađuju.

– Ne znam ko može da dopusti tu vrstu laži i diktature savršenosti. I meni su pojedinci predlagali da im na slici uklonim bore, ali ja se time ne bavim. Svi starimo i ne treba da se stidimo toga. Na selfijima vidimo kako su ljudi nasmejani, putuju i vežbaju. Ja prva nisam srećna svakodnevno. Ne znam da li je sramota reći „nisam dobro, tužna sam”. Ljudi ličnu neostvarenost prenose na društvene mreže kačeći slike, gde im jedna grupa viče „bravo” i jača njihov ego. Promoviše se stav „lepa sam i srećna, vidite šta sam danas obukla”. Odakle nekome poriv da nas zanima njegov život. Kod dokumentarne fotografije fotošop koristim samo za posvetljavanje i čišćenje flekica sa poda – kaže ova autorka.

U maju će biti njena izložba „Autizam nije prepreka”. Sa Ksenijom Mirković, koja vodi udruženje dece s autizmom „Svitac”, sarađuje od njihovog prvog mjuzikla. –– Naš susret bio je nešto najdirljivije što sam ikada doživela. Ne mogu da objasnim ljubav koju osećam prema njima. Shvatite da su toliko čisti i da mi uopšte nemamo svest koliko je rasprostranjen autizam. Želim da prikažem šta sve mogu, da svako dobije svoj prostor – navodi naša sagovornica.

Ona u teatru sarađuje sa poznatim rediteljima: Nosov, Zavišić, Klug…

– Upoznala sam na Bitefu i Jana Fabra, reditelja čuvene predstave Olimp„”, i postala fotograf koji ih prati na njihovoj evropskoj turneji. Bila sam sa njima u Madridu. Impresionirala me je ta beskrajna prisutnost, gde smo svi okupljeni oko tog hipnotičnog komada koji slavi život – kaže Jelena, čije su fotografije dospele i u poznate svetske časopise. Čujemo i da joj je želja da sa mladim fotografima Milutinom Markovićem i Vladimirom Živojinovićem napravi platformu sa aktuelnostima iz ove oblasti i tako se povežu sa svetom...

A kad se priseća svojih početaka, izdvaja jednu dosetku:

– Otišla sam na buvljak da fotografišem Rome i tamo su me uputili na svoje rođake kod Belvila. Kupila sam slatkiše i krenula. „Ja sam asistent Emira Kusturice. Sigurno ste čuli za njega”, izgovaram, a u sebi mislim: „Bože, oprosti mi što lažem”. „Ako je za Kusturicu može. Dobrodošla!”. Provela sam dva dana sa njima i prihvatili su me kao da sam deo njih. Osetila sam radost te dece, tu živost. Odnela sam im album, a kada sam posle probala da ih nađem... bili su raseljeni. Za tu seriju osvojila sam prvu nagradu za fotografiju – kaže Jelena Janković.

Jugoslovenka bez zemlje

Jelena je u 2017. dobila drugu nagradu u Sijeni, prvu nagradu na konkursu An„drej Stenin” u Rusiji, bila finalista „Travel Photographer Society” u Kuala Lumpuru... Na jednom britanskom foto-konkursu, Srbija nije bila na listi organizatora konkursa pa se prijavila kao da je učesnik iz Hrvatske. Stiglo je izvinjenje zbog političke nekorektnosti, ali ništa i dalje nije promenjeno. U Sijeni su imali na spisku Jugoslaviju i prijavila se kao Jugoslovenka, a organizatori su rekli da će Srbiju uvrstiti 2019. Na jednom konkursu je morala da se prijavi kao „Srbija i Crna Gora”, jer Srbije opet nije bilo na listi.