Сaвет безбедности као сметња
„Русију би требало хитно искључити из Савета безбедности Уједињених нација”, прохујао је ових дана светом позив појединих медија са оне стране велике воде која дели амерички од европског континента.
Колико год неодговорно звучала једна оваква идеја, у појединим политичким круговима на Западу наишла је на приличну дозу разумевања. Позив на „елиминисање” једне од пет сталних чланица кључног тела светске организације појавио се након што су 9. априла, током заседања Савета безбедности, блокиране две резолуције (руска и америчка) које се директно тичу рата у Сирији. Тачније, оптужби против тамошње владе да је у борбама у области града Дума користила забрањено хемијско оружје. Мада су и једна и друга велика сила тражиле детаљну истрагу о овом догађају, за који, узгред, није тачно утврђено ни да ли се заиста догодио, различитости у виђењу истраге и тога ко би требало да је води показале су се непремостивим. Уследила су вета: амерички и руски.
Већ и сама помисао о претварању УН у глобалног полицајца под директном контролом само једне земље, у овом случају САД, зазвучала је злокобно. „Идеја је безумна”, огласила се Марија Захарова, из руског министарства иностраних послова. „Уколико је задатак да се потпуно разори систем међународне безбедности, ако је циљ прекрајање света и његово прилагођавање хегемонији једне државе и групи њој оданих земаља предвођених једним политичким лидером, онда би ово питање и могло да има основа. Ипак, према устројству УН какво је данашње, и ако се осврнемо на то са којим циљем је Савет безбедности уопште оформљен, сама идеја (о евентуалном искључењу Русије) потпуно је бесмислена”, закључила је Захарова.
Уједињене нације су званично створене 26. јуна 1945, у време док су се још водиле тешке борбе између совјетских и јапанских снага у Манџурији. Историчари се слажу да је тадашња совјетска војна „Августовска олуја” била и кључна за капитулацију Јапана другог септембра и коначан крај највеће људске кланице двадесетог века. ОУН су основане на развалинама дотадашњег Друштва народа (Лиге народа), установљеног 10. јануара 1919, по окончању Првог светског рата, а које је престало и формално да постоји у априлу 1946. и које током свог мандата није било ни спремно ни вољно да спречи настанак немачког нацизма и идеологије коју је проповедао. Управо овим искуством руководила се нова међународна организација при оснивању Савета безбедности као кључног чиниоца у очувању светског мира.
Како је објаснила Захарова: „Ово тело није створено да би се неко са неким тамо дружио. Са две стране стола седе представници држава које имају и те како различите интересе. Управо то је и потребно како би се сагласили у неспоразумима. Суштина је да ниједна конкретна држава, или група држава, ма колико моћна и јака била, не може да узурпира такав систем.”
Стручњаци подсећају да је за изгласавање било каквог амандмана на Повељу УН неопходна ратификација најмање две трећине држава чланица УН, као и свих сталних чланица Савета безбедности, укључујући Русију. Укратко, сваки евентуални позив на избацивање исте, аутоматски би пропао због неодобравања Москве. Једини до сад познати случај „изласка” из Савета безбедности био је када је Кина преузела место Тајвана, али тада је у питању била легитимност у представљању истог ентитета од стране две политичке структуре.
Све то баца додатно светло на дешавања у Сирији, али и на другим немирним тачкама у свету, па и на западном Балкану. После учесталих позива у САД да се на блискоисточну државу крене без мандата Уједињених нација, као и најава британске премијерке Терезе Меј да јој за улазак острвске земље у тај рат на страни Американаца није потребно чак ни одобрење парламента, јасни су и покушаји да се цела прича прикаже као одлучно деловање оних који имају моћ да то чине без ичије сагласности. И оних којима деловање Савета безбедности сада већ представља препреку у остваривању сопствених наума.
Ипак, ова ратнохушкачка реторика, усмерена превасходно на оне који су по цео дан на „Твитеру” или „Фејсбуку”, губи на актуелности оног часа када се на истима појави нека нова „идеја” или неко ново „спасоносно” решење. У светлу тога треба посматрати и видљиву неодлучност америчког председника Доналда Трампа, који је у једном тренутку преко друштвених мрежа наговестио „жестоку реакцију Американаца у Сирији, и то у року од 24 или 48 сати”, и потоње ретерирање уз најаву да би то могло да се деси „скоро, или – не баш тако скоро”.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
