Savet bezbednosti kao smetnja
„Rusiju bi trebalo hitno isključiti iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija”, prohujao je ovih dana svetom poziv pojedinih medija sa one strane velike vode koja deli američki od evropskog kontinenta.
Koliko god neodgovorno zvučala jedna ovakva ideja, u pojedinim političkim krugovima na Zapadu naišla je na priličnu dozu razumevanja. Poziv na „eliminisanje” jedne od pet stalnih članica ključnog tela svetske organizacije pojavio se nakon što su 9. aprila, tokom zasedanja Saveta bezbednosti, blokirane dve rezolucije (ruska i američka) koje se direktno tiču rata u Siriji. Tačnije, optužbi protiv tamošnje vlade da je u borbama u oblasti grada Duma koristila zabranjeno hemijsko oružje. Mada su i jedna i druga velika sila tražile detaljnu istragu o ovom događaju, za koji, uzgred, nije tačno utvrđeno ni da li se zaista dogodio, različitosti u viđenju istrage i toga ko bi trebalo da je vodi pokazale su se nepremostivim. Usledila su veta: američki i ruski.
Već i sama pomisao o pretvaranju UN u globalnog policajca pod direktnom kontrolom samo jedne zemlje, u ovom slučaju SAD, zazvučala je zlokobno. „Ideja je bezumna”, oglasila se Marija Zaharova, iz ruskog ministarstva inostranih poslova. „Ukoliko je zadatak da se potpuno razori sistem međunarodne bezbednosti, ako je cilj prekrajanje sveta i njegovo prilagođavanje hegemoniji jedne države i grupi njoj odanih zemalja predvođenih jednim političkim liderom, onda bi ovo pitanje i moglo da ima osnova. Ipak, prema ustrojstvu UN kakvo je današnje, i ako se osvrnemo na to sa kojim ciljem je Savet bezbednosti uopšte oformljen, sama ideja (o eventualnom isključenju Rusije) potpuno je besmislena”, zaključila je Zaharova.
Ujedinjene nacije su zvanično stvorene 26. juna 1945, u vreme dok su se još vodile teške borbe između sovjetskih i japanskih snaga u Mandžuriji. Istoričari se slažu da je tadašnja sovjetska vojna „Avgustovska oluja” bila i ključna za kapitulaciju Japana drugog septembra i konačan kraj najveće ljudske klanice dvadesetog veka. OUN su osnovane na razvalinama dotadašnjeg Društva naroda (Lige naroda), ustanovljenog 10. januara 1919, po okončanju Prvog svetskog rata, a koje je prestalo i formalno da postoji u aprilu 1946. i koje tokom svog mandata nije bilo ni spremno ni voljno da spreči nastanak nemačkog nacizma i ideologije koju je propovedao. Upravo ovim iskustvom rukovodila se nova međunarodna organizacija pri osnivanju Saveta bezbednosti kao ključnog činioca u očuvanju svetskog mira.
Kako je objasnila Zaharova: „Ovo telo nije stvoreno da bi se neko sa nekim tamo družio. Sa dve strane stola sede predstavnici država koje imaju i te kako različite interese. Upravo to je i potrebno kako bi se saglasili u nesporazumima. Suština je da nijedna konkretna država, ili grupa država, ma koliko moćna i jaka bila, ne može da uzurpira takav sistem.”
Stručnjaci podsećaju da je za izglasavanje bilo kakvog amandmana na Povelju UN neophodna ratifikacija najmanje dve trećine država članica UN, kao i svih stalnih članica Saveta bezbednosti, uključujući Rusiju. Ukratko, svaki eventualni poziv na izbacivanje iste, automatski bi propao zbog neodobravanja Moskve. Jedini do sad poznati slučaj „izlaska” iz Saveta bezbednosti bio je kada je Kina preuzela mesto Tajvana, ali tada je u pitanju bila legitimnost u predstavljanju istog entiteta od strane dve političke strukture.
Sve to baca dodatno svetlo na dešavanja u Siriji, ali i na drugim nemirnim tačkama u svetu, pa i na zapadnom Balkanu. Posle učestalih poziva u SAD da se na bliskoistočnu državu krene bez mandata Ujedinjenih nacija, kao i najava britanske premijerke Tereze Mej da joj za ulazak ostrvske zemlje u taj rat na strani Amerikanaca nije potrebno čak ni odobrenje parlamenta, jasni su i pokušaji da se cela priča prikaže kao odlučno delovanje onih koji imaju moć da to čine bez ičije saglasnosti. I onih kojima delovanje Saveta bezbednosti sada već predstavlja prepreku u ostvarivanju sopstvenih nauma.
Ipak, ova ratnohuškačka retorika, usmerena prevashodno na one koji su po ceo dan na „Tviteru” ili „Fejsbuku”, gubi na aktuelnosti onog časa kada se na istima pojavi neka nova „ideja” ili neko novo „spasonosno” rešenje. U svetlu toga treba posmatrati i vidljivu neodlučnost američkog predsednika Donalda Trampa, koji je u jednom trenutku preko društvenih mreža nagovestio „žestoku reakciju Amerikanaca u Siriji, i to u roku od 24 ili 48 sati”, i potonje reteriranje uz najavu da bi to moglo da se desi „skoro, ili – ne baš tako skoro”.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
