Трагични биланс породичног насиља

У прва три и по месеца ове године чак 18 жена смртно је страдало од руке својих брачних и ванбрачних партнера, што представља највећи број жртава породичног насиља у последњих десет година. Иако никада нисмо имали више конвенција, прописа и закона који штите жену од насиља у породици, црна статистика сведочи да никада није био већи број жена које су завршиле у читуљи. Поређења ради, у претходној години у породичном насиљу страдало је 29 жена, а током целе 2010. године убијен је готово исти број жена као од почетка ове године. Језик бројки је неумољив, а сведочи да је сваког шестог дана једна жена страдала од руке свог ближњег. Ко је затајио у ланцу заштите жртава породичног насиља?

Вања Мацановић, адвокат Аутономног женског центра, истиче да многи професионалци и даље не препознају ситуације високог ризика – илустративни доказ те тезе јесте и чињеница да је свака трећа жена убијена током 2017. године насиље претходно пријављивала полицији.

– Јелена Г. из Пожаревца страдала је од руке свог супруга јер је полицајац који је изашао на терен после њихове породичне свађе проценио да нема ризика по жртву, па је супружнике упутио у центар за социјални рад. Добро је што је он кажњен и што је добио отказ због несавесног обављања посла, али то, нажалост, неће вратити Јелену Г. Истраживања говоре да ризик од убиства чак девет пута повећавају љубомора, напуштање партнера (покретање бракоразводног поступка, саопштавање одлуке о разводу, исељење из стана) и поседовање оружја – истиче наша саговорница.

Статистика тако потврђује речи мудрог Чехова, који је тврдио да „пушка који виси на зиду у првом чину, мора да опали у последњем”. Анализа Центра за истраживање јавних политика показује да је свака трећа жена која је убијена у породичном насиљу у последњих неколико година страдала од ватреног оружја свог супруга или партнера. Студија под називом „Злоупотреба оружја и родно засновано насиље” указује да је од 170 убијених жена у претходних пет година 57 њих страдало због ватреног оружја које се налазило у породичном дому и било у легалном поседу власника, као и у масовним убиствима која су почела као породични обрачуни – попут трагедија у Житишту и Великој Иванчи. Иако не постоји могућност да се предвиди која ће особа починити убиство, неки детаљи из биографије насилника ипак би требало да буду аларм, а то су поседовање оружја и постојање кривичног досијеа.

– Психолози и криминолози који изучавају узроке фемицида упозоравају да партнерском убиству обично претходе епизоде дугогодишњег насиља – не само физичког, већ и психолошког малтретирања. Због тога након убиства често и чујемо уједињене гласове комшија, рођака и пријатеља који сведоче да је жртва годинама била злостављана. Нажалост, насиље неретко почиње када је жена најнемоћнија, док је трудна или након рођења детета – наглашава Вања Мацановић.

Коментаришући учинак Закона о спречавању насиља у породици, који је донесен половином прошле године, она истиче да је добро што је држава увела нулту толеранцију на насиље – за годину дана биће изречено око 10.000 хитних мера удаљења насилника, односно заштите жртве. Међутим, највећи број оптужених за насиље у породици и даље добија условне казне.

– У систему постоје одлични професионалци, али и они које не раде или не могу да раде свој посао како треба. Примера ради, у Београду су само у четири од 17 полицијских станица одређени полицајци који ће се бавити искључиво породичним насиљем, а у унутрашњости Србије ситуација је још проблематичнија. Слично је стање и у тужилаштву – ако тужилац добро уради свој посао, правосудни процес може да се оконча за месец дана – истиче наша саговорница.

Коментаришући чињеницу да број жртава породичног насиља расте истовремено са доношењем закона који штите жене од насиља, директорка Виктимолошког друштва Србије др Весна Николић Ристановић напомиње да репресивни закони немају утицај на смањење криминалитета.

– Кривични закони не могу да реше нагомилане психолошке и породичне проблеме. Мора се интензивирати рад на превенцији фаталних исхода. Све анализе говоре да се насилницима ретко одређује притвор, а то је мера која у највећој мери штити жртву од ескалације насиља и убиства. Највише се изричу условне казне и често недостају мере надзора над применом условних мера. Осим тога, приметан је тренд самоубистава међу починиоцима насиља у породици: велики број мушкараца који су убили своју супругу и чланове своје породице дигао је руку на себе и окончао живот – закључује директорка Виктимолошког друштва Србије.