Од забране до затвора
Кенија се последња придружила земљама које су се ослободиле пластичних кеса законом забранивши њихову производњу, продају и коришћење. Грађанима који прекрше закон прети казна од 40.000 долара или чак четири године затвора. Једноставан потез – апсолутна забрана и ригорозна казна – даје резултате, а власти у Кенији на коментаре да су се приклонили драконским мерама одговарају да пластичне кесе утичу на снабдевање земље храном и водом, да загађују градове и обална подручја и убијају животиње (ако поједу кесе или у њима заробљене скончају). „Глас Америке” истиче да је Кенија једна од најмање девет афричких држава које забрањују полиетиленске кесе, јер се оне, кажу, никада стварно не распадну у ситне делове природним процесом, већ пластика заувек остаје у окружењу – макар као микроскопска честица. Вођени тиме, у Уганди су се локални произвођачи досетили да биљно влакно из стабла банана, које се понаша попут памука, користе за производњу биоразградивих папирних кеса. Осим што су уклонили пластичну пошаст, приде су покренули нови бизнис.
Штавише, све су бројнији они који пропагирају тезу да употреба биоразградивих папирних кеса или цегера заправо треба да буде симболична брига о очувању животне средине за будуће нараштаје.
Јер, опасност пластичних кеса вреба планетом која годишње произведе 300 милиона тона пластике, од којих 8,8 тона заврши у океанима претећи да истреби чак 700 животињских врста.
Свесне и овог проблема, потпуну забрану користе и поједине европске земље. Холандија је школски пример, јер је забраном забележила фасцинантне резултате. Употреба пластичних кеса у овој земљи смањена је за чак 71 одсто. Данска је, рецимо, још пре 24 године прва почела да наплаћује коришћење пластичних кеса, а Ирска је сличан потез повукла пре 16 година. ЕУ, истина, није прописима стриктно забранила употребу пластике као, рецимо, Кенија. Закон ЕУ препоручује да њене чланице треба да смање годишњу потрошњу неразградивих кеса на 90 по становнику до краја следеће године и на 40 до 2025, тачније, да се употреба смањи за 80 одсто до 2025, у односу на 2010. годину. Како је ограничена употреба танких кеса које угрожавају животну средину, потрошачи морају да користе чвршће, које се могу употребити више пута, или могу да плате више ако желе оне тање од 0,05 милиметара. Уосталом, на државама је да саме осмисле на који ће начин остварити задати циљ, а резултати су већ приметни. Пре осам година сваки грађанин ЕУ користио је 198 кеса годишње, од чега су у 90 одсто случајева то биле неразградиве (које смо ми до јуче бесплатно добијали у радњама). Прошлогодишња истраживања бележе да чак 72 одсто Европљана не користи или ретко користи пластичне кесе, а међу њима је ту навику само прошле године усвојило 38 одсто.
Покрету за забрану пластичних кеса прикључило се и неколико азијских земаља. Бангладеш је међу првима „ушао у клуб”, након што су пластичне вреће блокирале дренажне системе и изазвале озбиљне поплаве. Током припрема за Олимпијске игре 2008. и Кина је забранила танке пластичне кесе и подигла цене за дебље. У Централној Америци Костарика ће вероватно бити прва земља која ће до 2021. потпуно избацити пластичне кесе за једнократну употребу. У САД је пре 11 година Сан Франциско први забранио ове кесе. Девет година касније калифорнијска влада их је забранила широм земље. Нема их више ни на Хавајима. Сличним мерама исто желе да постигну и Чикаго, Далас и Вашингтон.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
