Пуста села на граници с ЕУ

Територија три општине простире се уз границу с Румунијом, што је деценијама значило да су оне у запећку у односу на све значајније географске појмове у земљи. Осим тога дуж границе се испречила гвоздена завеса подигнута између два политичка и војна блока – источног и западног. Баријеру су први пробили ситни шверцери који на нашој страни нису нудили ништа спектакуларно, а била је реч о углавном незграпним производима донедавног социјалистичког лагера, нуђеним на пијачним тезгама.

Промене су се десиле тако брзо да су се „села из запећка” нашла уз саму границу са Европском унијом. Почело је да се догађа да мештани Хетина, Међе, Крајишника, Шурјана и Јаше Томића залутају док купе пужеве па се нађу у тој ЕУ за коју се толико бори наша земља. Ипак неки озбиљнији развој овде се не дешава. Деце је све мање, млади интензивно одлазе у потрази за бољим животом. Тако је на пример у Хетину, у општини Житиште, 2002. године пописано 700 становника, а десет година касније тек 537. У селу се последњих година рађа једно до двоје деце, а прошле годино рођено је њих четворо, али одсељавања су стална. Најпре млади оду због посла, а онда се куће у великим местима. Зашто одлазе када овде постоје путеви и плодна земља као предуслови доброг живота? Поред недостатка фирми у којима би се запошљавали, привредна транзиција је донела неке нове односе. Банатски сељаци се жале да данас нема некадашњег ратарења и сточарења на десетак хектара пољопривредног земљишта.

– Ако немаш бар 50 нема опстанка. Земљу су преузела велика предузећа. Спас је ако успеш да се запослиш, а за то су мале могућности – каже Жељко Батула који је са братом Жарком имао среће и добио посао на фарми у Хетину. Припадају избегличкој породици са Баније која се овде скрасила.

Избеглице су једина популација која се доселила у овај део Баната и бар донекле поправила демографску слику. У Крајишнику у општини Сечањ грају су некада дизала многобројна деца. Угасила се сеоска задруга која је летину испоручивала успешној сеоској фирми „Грмеч”, са фармама и сладаром. „Грмеч” је пропао, а млади Крајишници покушавају да створе задругу с којом би успели да се супротставе конкуренцији велепоседника и створе услове да остану на селу. Показатељи нису добри ни у близини великих градова. У Клеку и Ченти за протеклих 20 година била је само по једна када број становника није опао.

Клек је као насеље напредовао у инфраструктури и налази се близу Зрењанина где ради већина мештана. До Ченте вози београдски градски превоз и та близина велеграда месту даје живост па и узрокује досељавање београдских пензионера. Они станове остављају деци или њиховом продајом обезбеде уштеђевине од које у Ченти могу безбрижно да живе. Та појава је изражена и у другим потамишким селима овог дела Баната. Ипак те предности нису довољне за поменута насеља да би био заустављен пад броја становника.