Нисам више усамљени јахач

Ирина Дечермић се збуни сваки пут када је представе као композиторку. Јер, она је, пре свега, пијанисткиња. У воде стварања примењене музике ушла је случајно, а та „случајност” се наставила до данашњих дана. Један од пројеката на којем се потписује као аутор музике јесте и телевизијска серија „Корени”, рађена по истоименом роману Добрице Ћосића, на којој је сарађивала са супругом, глумцем и продуцентом Гораном Шушљиком.

– Oво није наша прва професионална сарадња. Радила сам музику за сваку његову представу и за првенац филм „Хадерсфилд”. То је природно. Нисмо ни први ни последњи брачни пар који и пословно сарађује. Верујете једно другом, знате да ће та особа дати све од себе – каже Ирина Дечермић и присећа се времена када је као студенткиња из „свог лондонског периода” читала дела Добрице Ћосића и „Чизмаше” и не слутећи тада да ће и за тај роман Драгослава Михаиловића, када буде преточен у ТВ серију, много година касније управо она писати музику.

– То интензивно читање наших класика, упијање њихових мисли, било је вероватно због подсвесне потребе да се вежем за сопствене корене. Да ли да кажем да сам као „лондонски тинејџер” цео опус Иве Андрића више пута прочитала. Да цео живот читам дела Данила Киша. И када је Горан ушао у овај пројекат, ја сам већ знала причу, а он ми је врло пластично објаснио како би то желео да дочара – прича наша саговорница.

Када ствара музику Ирина Дечермић слуша сопствену музичку интуицију, ослања се на своју музичку интелигенцију.

– Настојим да идем спонтано, да пустим да та нека стваралачка интуиција преузме кормило. Тако буде у првој фази стварања. Наравно, много је корисније да видите неки материјал који је већ снимљен јер вам он створи осећај у какву атмосферу би требало да уроните – пластично објашњава ауторка музике и за бројне иностране филмске пројекте.

– Сви ми, када читамо неко дело, градимо свој свет из приче, а када видите материјал снимљен по том истом делу деси се, наравно, да то није оно што сте замислили. Због тога ја волим да омиришем атмосферу материјала и онда лакше улазим у причу, могу да осетим како куца тај пројекат. Тако је било и са „Коренима”. Када сам осетила његове откуцаје, кренула је музичка прича. Ја сам већ на неки начин у себи изградила емоције у односу на сопствено очекивање. Добила сам слободу да следим свој емоционални доживљај приче, уз задатак да музика мора да има дух прошлости у себи, звук простора и времена Србије из 19. века – прича Ирина објашњавајући како је било сасвим логично да неће стварати музику непримерену времену и простору у којој се радња Ћосићевог романа збива.

– У серији сам морала да осмислим и неку успаванку која је требало да представи женину жудњу за мајчинством, и то је једна јако значајна прича у серији. Прича о тешкој женској судбини. Било је дирљиво када ми је Горан рекао „па, само искомпонуј једну успаванку”! Њему то није деловало као претерано тежак задатак. У суштини, и није јер све успаванке личе једна на другу, све се своде на неколико тонова како би могле да изазову хипнотишући моменат и успавају дете. Плашила сам се да неће бити лак задатак, јер што је дело сведеније, оно је теже за стварање. Некада може да буде теже од компоновања симфонијског дела. Делује парадоксално, али, тако је. Међутим, Горан је био у праву. Написала сам музику на један диван текст из 19. века који се такође зове „Успаванка”. Вишња Димитријевић из „Колегијума музикума” била је задужена да је отпева. Успаванка је трогласна и... нама се свидело како је то урадила – прича Ирина Дечермић.

Чест сарадник наше познате пијанисткиње и композиторке јесте виолинисткиња Соња Калајић којој је Ирина поверила свирање тестере и мандолине у музици за „Чизмаше”. У „Коренима” је Соња добила главну музичку улогу.

– Соња је мој оркестар. Сада смо снимили костур. а онда ће она четири виолине да свира. Па ће то да звучи као оркестар. Пошто је буџет јако мали, сналазимо се. Не можемо да ангажујемо неки ансамбл, али ангажоваћемо челисткињу и контрабасисту. А ту је и Соњин вереник Дарко Арменски који свира кавал и кларинет. И удараљке. Тако да то двоје мултиталентованих младих музичара чине мој ансамбл – смејући се прича Ирина на заборављајући да помене Добривоја Милијановића, сниматеља звука и доцента на Факултету драмских уметности

– Јако је тешко снимити глас, а он је прави мајстор у томе, али и у много чему другом. У „Чизмашима” је, примера ради, труба била јако захтевна за снимање. Хармоника такође. Снимали смо или код мене у мојој радној соби или код њега у студију и Добривоје је свој део посла сјајно обавио – каже Ирина Дечермић.

Своју музичку причу за телевизијску серију „Корени” Ирина је – заокружила. Наравно, биће ту још сцена које ће морати да се музички прецизно испрате, биће још посла око уклапања музике са сликом, али идејно, прича је завршена.

На питање како види пијанисткињу Ирину Дечермић у свету примењене музике и компоновања, наша саговорница признаје да то и није лак посао јер је неопходно направити праву меру како музика не би преклопила оно што је примарно – а то су приче које филм или серија причају.

– Када гледате неки филм или серију, музика мора да вам уђе у крвоток. Али неприметно. Да не будете свесни да слушате музику. већ само да је осећате. Ако је добра, она вам и касније остане у уху, али током гледања филма музика је саставни део целог пројекта. И шта је ту најзахтевније? Бити дискретан – а упечатљив. Наћи ту меру – објашњава Ирина признајући да јој својевремено ни на крај памети није било да ће пијанистичку каријеру због повреде руке оставити и да ће је судбина повући ка неким другим водама.

– И сада ми то представља тако велико задовољство да не могу да вам опишем. Свиђа ми се овај „нови посао” пре свега јер сам филмофил. Потом и због чињенице да сте део тима. Након солистичке каријере, где сте сами, дошло је право освежење. Нити сте сами на сцени, нити сами за клавиром док вежбате код куће. Део сте великог тима и великог напора. Осећам тај језик филма и могу да проценим шта може да буде добро за коју сцену. И нисам више усамљени јахач – каже Ирина Дечермић која се опробала и као режисер и за свој дебитантски кратки филм „Последње варијације” добила златну медаљу на Фестивалу кратког и документарног филма.

– Морам да признам да ме је то шокирало. Искрено. Писала сам причу везану за клавир и мој пријатељ, наш познати сниматељ Милан Тврдишић, подстакао ме је да снимим филм и да га ја режирам. Да ме он није убедио, а потом и обезбедио услове за снимање, никада то не бих урадила. У овом пројекту ја сам и сценариста и редитељ. Али, први пут нисам аутор музике. Ту сам се за „помоћ” обратила – Бетовену – каже кроз смех.

Ускоро Ирина и Милан Тврдишић започињу рад на документарном филму у којем ће испричати причу о томе како млади доживљавају класичну музику, и то кроз историјат клавира у Србији.

– Радићу и на позоришном пројекту „Однос диктатуре и пијанисткиње”, који је инспирисан причом Марије Јудине и Стаљина, али преточен у савремени живот. Трећи пројекат на којем радим јесте музика за балет инспирисана Малармеовом поемом „Коцка је бачена”. Тај пројекат радим за Француску – каже Ирина Дечермић.

Женски принцип у љубави и смрти

Недавно сам се представила и као аутор музичко-сценске представе „Љубав и смрт” која је премијерно изведена у марту у Битеф театру, а прва реприза ће бити 23. априла. Представа се бави темом женске судбине и женског принципа у љубави и смрти. То је музичко-визуелни триптих посвећен судбини жена из три различита века – 18, 19. и 20. Кроз музику, рецитовање, глуму и пратећи видео-рад представила сам три баладе Џона Китса, Марине Цветајеве и нама мање познатог Августа Бергера. У представи свирам Листово дело „Ленора” за клавир и наратора, компоновано по истоименом Бергеровом делу које је први пут изведено на нашем простору. Дело је својевремено превео Алекса Шантић, а за ову прилику га је превела Споменка Крајчевић, а поему „На црвеном коњу” препевала је наша песникиња Злата Коцић – каже Ирина Дечермић.