Nisam više usamljeni jahač

Irina Dečermić se zbuni svaki put kada je predstave kao kompozitorku. Jer, ona je, pre svega, pijanistkinja. U vode stvaranja primenjene muzike ušla je slučajno, a ta „slučajnost” se nastavila do današnjih dana. Jedan od projekata na kojem se potpisuje kao autor muzike jeste i televizijska serija „Koreni”, rađena po istoimenom romanu Dobrice Ćosića, na kojoj je sarađivala sa suprugom, glumcem i producentom Goranom Šušljikom.

– Ovo nije naša prva profesionalna saradnja. Radila sam muziku za svaku njegovu predstavu i za prvenac film „Hadersfild”. To je prirodno. Nismo ni prvi ni poslednji bračni par koji i poslovno sarađuje. Verujete jedno drugom, znate da će ta osoba dati sve od sebe – kaže Irina Dečermić i priseća se vremena kada je kao studentkinja iz „svog londonskog perioda” čitala dela Dobrice Ćosića i „Čizmaše” i ne sluteći tada da će i za taj roman Dragoslava Mihailovića, kada bude pretočen u TV seriju, mnogo godina kasnije upravo ona pisati muziku.

– To intenzivno čitanje naših klasika, upijanje njihovih misli, bilo je verovatno zbog podsvesne potrebe da se vežem za sopstvene korene. Da li da kažem da sam kao „londonski tinejdžer” ceo opus Ive Andrića više puta pročitala. Da ceo život čitam dela Danila Kiša. I kada je Goran ušao u ovaj projekat, ja sam već znala priču, a on mi je vrlo plastično objasnio kako bi to želeo da dočara – priča naša sagovornica.

Kada stvara muziku Irina Dečermić sluša sopstvenu muzičku intuiciju, oslanja se na svoju muzičku inteligenciju.

– Nastojim da idem spontano, da pustim da ta neka stvaralačka intuicija preuzme kormilo. Tako bude u prvoj fazi stvaranja. Naravno, mnogo je korisnije da vidite neki materijal koji je već snimljen jer vam on stvori osećaj u kakvu atmosferu bi trebalo da uronite – plastično objašnjava autorka muzike i za brojne inostrane filmske projekte.

– Svi mi, kada čitamo neko delo, gradimo svoj svet iz priče, a kada vidite materijal snimljen po tom istom delu desi se, naravno, da to nije ono što ste zamislili. Zbog toga ja volim da omirišem atmosferu materijala i onda lakše ulazim u priču, mogu da osetim kako kuca taj projekat. Tako je bilo i sa „Korenima”. Kada sam osetila njegove otkucaje, krenula je muzička priča. Ja sam već na neki način u sebi izgradila emocije u odnosu na sopstveno očekivanje. Dobila sam slobodu da sledim svoj emocionalni doživljaj priče, uz zadatak da muzika mora da ima duh prošlosti u sebi, zvuk prostora i vremena Srbije iz 19. veka – priča Irina objašnjavajući kako je bilo sasvim logično da neće stvarati muziku neprimerenu vremenu i prostoru u kojoj se radnja Ćosićevog romana zbiva.

– U seriji sam morala da osmislim i neku uspavanku koja je trebalo da predstavi ženinu žudnju za majčinstvom, i to je jedna jako značajna priča u seriji. Priča o teškoj ženskoj sudbini. Bilo je dirljivo kada mi je Goran rekao „pa, samo iskomponuj jednu uspavanku”! Njemu to nije delovalo kao preterano težak zadatak. U suštini, i nije jer sve uspavanke liče jedna na drugu, sve se svode na nekoliko tonova kako bi mogle da izazovu hipnotišući momenat i uspavaju dete. Plašila sam se da neće biti lak zadatak, jer što je delo svedenije, ono je teže za stvaranje. Nekada može da bude teže od komponovanja simfonijskog dela. Deluje paradoksalno, ali, tako je. Međutim, Goran je bio u pravu. Napisala sam muziku na jedan divan tekst iz 19. veka koji se takođe zove „Uspavanka”. Višnja Dimitrijević iz „Kolegijuma muzikuma” bila je zadužena da je otpeva. Uspavanka je troglasna i... nama se svidelo kako je to uradila – priča Irina Dečermić.

Čest saradnik naše poznate pijanistkinje i kompozitorke jeste violinistkinja Sonja Kalajić kojoj je Irina poverila sviranje testere i mandoline u muzici za „Čizmaše”. U „Korenima” je Sonja dobila glavnu muzičku ulogu.

– Sonja je moj orkestar. Sada smo snimili kostur. a onda će ona četiri violine da svira. Pa će to da zvuči kao orkestar. Pošto je budžet jako mali, snalazimo se. Ne možemo da angažujemo neki ansambl, ali angažovaćemo čelistkinju i kontrabasistu. A tu je i Sonjin verenik Darko Armenski koji svira kaval i klarinet. I udaraljke. Tako da to dvoje multitalentovanih mladih muzičara čine moj ansambl – smejući se priča Irina na zaboravljajući da pomene Dobrivoja Milijanovića, snimatelja zvuka i docenta na Fakultetu dramskih umetnosti

– Jako je teško snimiti glas, a on je pravi majstor u tome, ali i u mnogo čemu drugom. U „Čizmašima” je, primera radi, truba bila jako zahtevna za snimanje. Harmonika takođe. Snimali smo ili kod mene u mojoj radnoj sobi ili kod njega u studiju i Dobrivoje je svoj deo posla sjajno obavio – kaže Irina Dečermić.

Svoju muzičku priču za televizijsku seriju „Koreni” Irina je – zaokružila. Naravno, biće tu još scena koje će morati da se muzički precizno isprate, biće još posla oko uklapanja muzike sa slikom, ali idejno, priča je završena.

Na pitanje kako vidi pijanistkinju Irinu Dečermić u svetu primenjene muzike i komponovanja, naša sagovornica priznaje da to i nije lak posao jer je neophodno napraviti pravu meru kako muzika ne bi preklopila ono što je primarno – a to su priče koje film ili serija pričaju.

– Kada gledate neki film ili seriju, muzika mora da vam uđe u krvotok. Ali neprimetno. Da ne budete svesni da slušate muziku. već samo da je osećate. Ako je dobra, ona vam i kasnije ostane u uhu, ali tokom gledanja filma muzika je sastavni deo celog projekta. I šta je tu najzahtevnije? Biti diskretan – a upečatljiv. Naći tu meru – objašnjava Irina priznajući da joj svojevremeno ni na kraj pameti nije bilo da će pijanističku karijeru zbog povrede ruke ostaviti i da će je sudbina povući ka nekim drugim vodama.

– I sada mi to predstavlja tako veliko zadovoljstvo da ne mogu da vam opišem. Sviđa mi se ovaj „novi posao” pre svega jer sam filmofil. Potom i zbog činjenice da ste deo tima. Nakon solističke karijere, gde ste sami, došlo je pravo osveženje. Niti ste sami na sceni, niti sami za klavirom dok vežbate kod kuće. Deo ste velikog tima i velikog napora. Osećam taj jezik filma i mogu da procenim šta može da bude dobro za koju scenu. I nisam više usamljeni jahač – kaže Irina Dečermić koja se oprobala i kao režiser i za svoj debitantski kratki film „Poslednje varijacije” dobila zlatnu medalju na Festivalu kratkog i dokumentarnog filma.

– Moram da priznam da me je to šokiralo. Iskreno. Pisala sam priču vezanu za klavir i moj prijatelj, naš poznati snimatelj Milan Tvrdišić, podstakao me je da snimim film i da ga ja režiram. Da me on nije ubedio, a potom i obezbedio uslove za snimanje, nikada to ne bih uradila. U ovom projektu ja sam i scenarista i reditelj. Ali, prvi put nisam autor muzike. Tu sam se za „pomoć” obratila – Betovenu – kaže kroz smeh.

Uskoro Irina i Milan Tvrdišić započinju rad na dokumentarnom filmu u kojem će ispričati priču o tome kako mladi doživljavaju klasičnu muziku, i to kroz istorijat klavira u Srbiji.

– Radiću i na pozorišnom projektu „Odnos diktature i pijanistkinje”, koji je inspirisan pričom Marije Judine i Staljina, ali pretočen u savremeni život. Treći projekat na kojem radim jeste muzika za balet inspirisana Malarmeovom poemom „Kocka je bačena”. Taj projekat radim za Francusku – kaže Irina Dečermić.

Ženski princip u ljubavi i smrti

Nedavno sam se predstavila i kao autor muzičko-scenske predstave „Ljubav i smrt” koja je premijerno izvedena u martu u Bitef teatru, a prva repriza će biti 23. aprila. Predstava se bavi temom ženske sudbine i ženskog principa u ljubavi i smrti. To je muzičko-vizuelni triptih posvećen sudbini žena iz tri različita veka – 18, 19. i 20. Kroz muziku, recitovanje, glumu i prateći video-rad predstavila sam tri balade Džona Kitsa, Marine Cvetajeve i nama manje poznatog Avgusta Bergera. U predstavi sviram Listovo delo „Lenora” za klavir i naratora, komponovano po istoimenom Bergerovom delu koje je prvi put izvedeno na našem prostoru. Delo je svojevremeno preveo Aleksa Šantić, a za ovu priliku ga je prevela Spomenka Krajčević, a poemu „Na crvenom konju” prepevala je naša pesnikinja Zlata Kocić – kaže Irina Dečermić.