Од стрелице до чутуре и кубуре

Посетили смо Милана Лончара у његовој кући, у самом центру Смедерева, жељни да видимо шта је све за неколико деценија бављења колекционарством успео да сакупи. Љубазни домаћин нас је дочекао у малом дворишту, а на врху уских дрвених степеница које воде у његово царство у поткровљу – радознали бело-жути мачор. Добро нас је осмотрио пре него што нас је, тешка срца, пустио да зађемо на његов и газдин терен. А таван – чудо невиђено. Сан сваког мушкарца дечачке душе, препун разноврсних шлемова, војничких чутура из свих ратова, војних униформи свих родова, свакојаког оружја, на Миланову жалост само „хладног“, као што су сабље, јатагани, бајонети ножеви...

Разоружан, али упоран

– Било је ту и ватреног оружја свих годишта и типова, али ме „разоружа“ полиција. До 1975. сам сакупљао самo старо оружје, али ето врага: сме да се купи, а не сме да се поседује! Тако „оде“ моје оружје, а имао сам и „берете“ купљене у Италији, дедин карабин, па пиштољ гасер, права дивота, али закон је закон... – јада се домаћин.

(/slika2)Да се утеши, прешао је на војничке униформе. И то је део војног арсенала, додуше врло скуп. Уз то, тешко је набавити генералске униформе. Продају људи наслеђено ордење, има их и он на стотине, али униформе ретко. Њему се посрећило, па је многе добио на поклон од власника лично, од Ојданића, Перишића, Павловића... Униформе за официре нижих чинова куповао је по бувљацима. Преко пријатеља је дошао и до неких баш лепих примерака свечаних униформи. Има их из Украјине, САД, Швајцарске. Спарене су са одговарајућом шапком или капом. Има и капу краља Петра, набављену у Нишу, оригинал. Њу је било лакше наћи него униформу српског војника из Првог светског рата, јер су због тифуса масовно спаљиване. Показује нам и једну немачку капу, нама наизглед обичну, а вредну 500 евра. Још је скупљи један шлем из времена Обреновића.

Све што заради у радионици бавећи се својом струком – хидрауликом и пнеуматиком – потроши на неки редак примерак збирке. Таква је судбина колекционара. Без страсти за ретким и вредним комадима, не би било ниједне колекције. Важно је да може да се „покрије“ властитим финансијама, тако да због његове пасије породица не трпи.

Колекционарством се „инфицирао“ давно, кад је још као дечачић са друговима чепркао око смедеревске тврђаве у потрази за „благом“ и налазио га – старе чауре, металне новчиће, чак и стрелице, средњовековно хладно оружје. Још као пионир постао је члан Смедеревског музеја којем је уредно испоручивао свој „улов“, али већ тада се у њему зачео колекционар. Са металног новца прешао је на папирни. Сада већ има око пет шест хиљада комада.

Углавном мислимо да су у време претходне инфлације наше новчанице од 500 милијарди имале највећи број нула, али то није тачно. Новчанице са равно 18 нула имали су Немци, а 1946. су их „прешишали“ Мађари, који су у време своје инфлације штампали новчанице од 10.000 билиона, са ознаком „B“ у углу, које су вределе колико и оне наше милијарде деведесетих.

Титове бисте – посластица!

После новца, оружја и униформи, Милан се заинтересовао и за шлемове и чутуре. Чутуре красе читав један коси тавански зид. Има их око 70. Читајући литературу за колекционаре, схватио је да су оне за хобисте интересантне. Све су датиране, припадају различитим временским периодима и родовима војске. Најстарија је из Балканских ратова. Углавном су алуминијумске, осим оних аустроугарских које су челичне, па емајлиране. Више-мање сличних су форми : пљоснате, заобљене а неке и са затварачем у облику чашице.

Помажући друговима који су отварали кафане у етностилу, или етномузеје, да прибаве експонате, Милан је себи отворио још једно колекционарско поље. Почео је да сакупља старе млинове за кафу и бибер, пржуне, тучане и месингане пегле на жар, гусане пећи са лепо украшеним вратанцима и „шапама“. Има их на свом тавану, али их је пуно и ионако тесно двориште.

(/slika3)Гледамо око себе: све полице на тавану испуњене су до последњег места „експонатима“. На хоризонталним гредама, уредно у најлон упаковане па поређане капе и шапке, униформе су на сталцима у ставу мирно, а један кокетни бели креденац барокне форме крцат је порцеланским фигурицама и сервисима.

– Е, то скупљам јер ми се свиђа а и корисно је као згодан поклон кад жена и ја пођемо пријатељима на славу. Свака се домаћица таквој ситници обрадује много више него кафи – објашњава нам Милан.

У полицама и анђелчићи, нимфе у грациозним позама и друге металне фигуре, међу којима су и Титове бронзане бисте, „посластице“ за Словенце, како рече наш домаћин, истичући да су тамо за колекционаре на високој цени и петокраке. У колекционарству, сем љубави има и комерцијале, јер се на тај начин прибављају средства за оно зашта се живи.

Шта њему значи његова збирка, објашњава у једној реченици:

– И сад, кад после толико деценија видим неки леп или вредан предмет, срце ми заигра као да сам још онај дечачић који, чепркајући око Тврђаве, проналази „благо“!