Лепотица поред Тисе

Исто­ри­ја­том град­ње хра­ма и ње­го­вим бив­ство­ва­њем, кроз око два и по ве­ка, ба­ви­ли су се исто­ри­чар умет­но­сти Ве­сна Мај­сто­ро­вић и ар­хи­тек­та кон­зер­ва­тор Спо­мен­ка Уро­ше­вић, из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре Зре­ња­нин, и Дра­ган Ра­у­шки, гра­ђе­вин­ски ин­же­њер, ко­ји се за­шти­том гра­ђе­вин­ске остав­шти­не ба­ви у оп­шти­ни Но­ви Бе­чеј. Они су ауто­ри мо­но­гра­фи­је ко­ја иза­шла упра­во по­во­дом по­след­ње ре­кон­струк­ци­је Хра­ма Све­тог Ни­ко­ле.

По ре­че­ној мо­но­гра­фи­ји и пре­ма цр­кве­ном „Ле­то­пи­су” ко­ји је од 1918. го­ди­не за­по­чео да во­ди па­рох Бо­шко Пе­цар­ски, а ко­ји се чу­ва у са­мом хра­му, јед­на од мно­го­број­них ре­ста­у­ра­ци­ја цр­кве ура­ђе­на је 1858. го­ди­не, да би тек на­кон се­дам­де­сет го­ди­на, тач­ни­је 1928, Храм Св. оца Ни­ко­ла­ја био по­но­во пот­пу­но об­но­вљен.

На­и­ме, об­но­вље­не су ико­не на ико­но­ста­су и дру­ге ико­не у цр­кви, фре­ске по зи­до­ви­ма ко­је су би­ле већ пот­пу­но по­там­не­ле од ди­ма и ча­ђи, са­ма цр­ква је по­зла­ће­на, као и мо­ло­ва­на и де­ко­ри­са­на, спо­ља и из­ну­тра. За­тим су у на­о­су и пев­ни­ца­ма из­ра­ђе­ни и по­ста­вље­ни но­ви сто­ло­ви, као и но­ви ам­вон. Та­да је по­ста­вљен и но­ви под од бе­ло­си­вих ке­ра­мич­ких пло­чи­ца уве­зе­них из Че­хо­сло­вач­ке. Уве­де­но је и елек­трич­но све­тло у хра­му. По­сао око та­да­шње об­но­ве хра­ма био је по­ве­рен умет­ни­ци­ма: сли­кар­ски рад Ва­си По­мо­ри­шцу, ака­дем­ском сли­ка­ру из Бе­о­гра­да (ро­дом из Мо­до­ша, ка­ко се та­да звао да­на­шњи Ја­ша То­мић), и Здрав­ку Се­ку­ли­ћу из Бе­о­гра­да (ро­дом из Сур­ду­ка), по­зла­тар­ски рад Иг­ња­ту Ђор­ђе­ви­ћу, по­зла­та­ру из Бе­о­гра­да, мо­лер­ско-де­ко­ра­тер­ски рад Ни­ко­ли Стан­ко­ви­ћу из Бе­ле Цр­кве, гра­ђе­вин­ски по­сао пред­у­зи­ма­чу Фра­њи Вај­ди из Вра­ње­ва, а сто­лар­ски по­сао Ду­ша­ну То­ма­ше­ву из Вра­ње­ва, као и из­ве­сном Ки­шу из Но­вог Бе­че­ја.

Око сре­ди­не 1981. го­ди­не из­вр­ше­на је јед­на од ве­ћих ге­не­рал­них спо­ља­шњих оправ­ки хра­ма у XX ве­ку: изо­ла­ци­ја, мал­те­ри­са­ње и кре­че­ње с фар­ба­њем. Из­во­ђач ра­до­ва је био Бо­ра Сто­ја­но­вић, зи­дар из Цр­не Тра­ве.

 За­вод за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре Зре­ња­нин из­ра­дио је 2009. го­ди­не Кон­зер­ва­тор­ски ар­хи­тек­тон­ско-гра­ђе­вин­ски про­је­кат за нај­но­ви­ју са­на­ци­ју цр­кве, на зах­тев Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве­не оп­шти­не Но­ви Бе­чеј. Гра­ђе­ви­на је мо­ра­ла да се за­шти­ти од бр­зог про­па­да­ња иза­зва­ног вла­гом. Тре­ба ре­ћи да је по­ме­ну­та трој­ка ауто­ра мо­но­гра­фи­је, уз Бо­ја­на Ко­ји­чи­ћа, та­ко­ђе исто­ри­ча­ра умет­но­сти из по­ме­ну­тог зре­ња­нин­ског за­во­да, нај­за­слу­жни­ја за при­пре­му и оби­ман по­сао ре­ста­у­ра­ци­је. Она је би­ла нај­о­бим­ни­ја до са­да и њо­ме је, на ду­же вре­ме, од­ло­же­но про­па­да­ње вред­не гра­ђе­ви­не.

При­ча о за­шти­ти кул­тур­них вред­но­сти, ка­да је реч о Хра­му Све­тог Ни­ко­ле, би­ће за­о­кру­же­на ка­да се оба­ви не­ми­нов­на ре­кон­струк­ци­ја мо­би­ли­ја­ра и ико­не у ње­му. Уства­ри, реч је и о нај­вред­ни­јем де­лу кул­тур­них до­ба­ра ве­за­ним за ову цр­кву. Та су до­бра ста­ри­ја од са­мог хра­ма и ов­де су пре­не­та из ста­ри­је цр­кве по­све­ће­не Ус­пе­њу Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, с оба­ла Ти­се.