Сукоб интереса у судници

Овај слу­чај уз­бур­као је ду­хо­ве у Ва­ље­ву, јер је реч о уби­ству и тра­ге­ди­ји, али је и по­кре­нуо пи­та­ње (не)при­стра­сно­сти су­ди­ја у слич­ним си­ту­а­ци­ја­ма. Су­ди­ја не сме да бу­де у срод­ству са окри­вље­ни­ма, адво­ка­том, ни­ти са ту­жи­о­цем или за­ступ­ни­ком оште­ће­них. За­ко­ник о кри­вич­ном по­ступ­ку (ЗКП) свр­ста­ва раз­ло­ге за из­у­зе­ће су­ди­је у две гру­пе – оба­ве­зне и фа­кул­та­тив­не.

– Пр­ви су срод­ство у пра­вој ли­ни­ји, по­боч­но срод­ство до че­твр­тог сте­пе­на и та­збин­ско до дру­гог сте­пе­на – из­ме­ђу су­ди­је и окри­вље­ног, ње­го­вог бра­ни­о­ца, ту­жи­о­ца, пу­но­моћ­ни­ка и дру­гих уче­сни­ка у по­ступ­ку. Су­ди­ја ће та­ко­ђе би­ти из­у­зет ако је уче­ство­вао у не­кој ра­ни­јој фа­зи кри­вич­ног по­ступ­ка или је био бра­ни­лац, пу­но­моћ­ник оште­ће­ног или је и сам оште­ћен кри­вич­ним де­лом, а та­ко­ђе и ако је у истом пред­ме­ту вр­шио не­ке до­ка­зне рад­ње, уче­ство­вао у по­ступ­ку као ту­жи­лац или бра­ни­лац... – об­ја­шња­ва др Ми­лан Шку­лић, про­фе­сор кри­вич­ног про­це­сног пра­ва на Прав­ном фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. 

Ако по­сто­ји не­ки од на­ве­де­них раз­ло­га, су­ди­ја ауто­мат­ски не мо­же би­ти члан ве­ћа у кон­крет­ном кри­вич­ном пред­ме­ту и ду­жан је да сам оба­ве­сти пред­сед­ни­ка су­да о оба­ве­зним раз­ло­зи­ма за из­у­зе­ће и зах­те­вом да га за­ме­ни дру­ги су­ди­ја. За­то у прак­си на­ших су­до­ва ско­ро да ни­је за­бе­ле­жен слу­чај зах­те­ва за из­у­зе­ће ко­ји би се те­ме­љио на оба­ве­зним раз­ло­зи­ма. Ме­ђу­тим, че­сто се на­во­де окол­но­сти ко­је мо­гу али и не мо­ра­ју би­ти раз­лог за из­у­зе­ће. 

– Раз­ло­зи за фа­кул­та­тив­но из­у­зе­ће ни­су так­са­тив­но на­бро­ја­ни у за­ко­ну, већ се ко­ри­сти јед­на оп­шта фор­му­ла­ци­ја – по­сто­ја­ње окол­но­сти ко­је мо­гу иза­зва­ти сум­њу у су­ди­ји­ну не­при­стра­сност. То мо­же би­ти ве­о­ма бли­ско при­ја­тељ­ство са не­ким од уче­сни­ка по­ступ­ка, али и обр­ну­то – не­ко не­при­ја­тељ­ство, не­ки лош од­нос ко­ји би мо­гао да ути­че да су­ди­ја бу­де при­стра­стан. Да ли ће су­ди­ја у ова­квим си­ту­а­ци­ја­ма би­ти из­у­зет, це­ни се од слу­ча­ја до слу­ча­ја – ка­же др Шку­лић.

Је­дан од раз­ло­га мо­же да бу­де и кум­ство. Оно је, под­се­ћа про­фе­сор, у на­шем на­ро­ду ве­о­ма зна­чај­но, ско­ро као срод­ство, али ипак не спа­да у фор­мал­ни раз­лог за оба­ве­зно из­у­зе­ће су­ди­је. Ме­ђу­тим, до­да­је, у За­ко­ну о суд­ском кри­вич­ном по­ступ­ку Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је из 1929. го­ди­не, ку­мов­ска ве­за би­ла је стрикт­но про­пи­са­на као раз­лог за оба­ве­зно из­у­зе­ће. 

– Љу­бав­на ве­за би мо­гла би­ти раз­лог за из­у­зе­ће, али то за­ви­си од про­це­не оно­га ко о то­ме од­лу­чу­је. О зах­те­ву за из­у­зе­ће су­ди­је увек од­лу­чу­је пред­сед­ник су­да. Ако се тра­жи из­у­зе­ће пред­сед­ни­ка су­да, он­да од­лу­чу­је пред­сед­ник не­по­сред­но ви­шег су­да, а ка­да се тра­жи зах­тев за из­у­зе­ће пред­сед­ни­ка Вр­хов­ног ка­са­ци­о­ног су­да, о то­ме од­лу­чу­је Оп­шта сед­ни­ца тог су­да – ка­же др Шку­лић.

У ма­лим сре­ди­на­ма је при­род­но да су­ди­ја „по­зна­је по­ла гра­да”, а зах­те­ви за из­у­зе­ће под­но­се се и ка­да стран­ке и бра­ни­о­ци ни­су за­до­вољ­ни од­лу­ка­ма и по­сту­па­њем су­ди­је, па та­кве од­лу­ке ту­ма­че као из­раз ње­го­ве при­стра­сно­сти. За­то се та­кви зах­те­ви за из­у­зе­ће не при­хва­та­ју баш че­сто. 

– У прак­си се, ко­ли­ко знам, ни­је ни де­ша­ва­ло да се спро­во­де не­ка­ква до­ка­зи­ва­ња при­ја­тељ­ских и љу­бав­них ве­за, већ се то ла­ко ре­ша­ва – од­лу­ком пред­сед­ни­ка су­да на осно­ву ње­го­ве лич­не про­це­не. И на­рав­но, увек је од зна­ча­ја из­ја­ва су­ди­је чи­је се из­у­зе­ће тра­жи. Су­ди­ја ко­ји је са­ве­стан и ко­рек­тан ве­о­ма до­бро зна да ли би пре­ма кон­крет­ној осо­би и у од­ре­ђе­ној си­ту­а­ци­ји мо­гао да де­лу­је као да ни­је не­при­стра­стан – на­во­ди др Шку­лић.

Мно­ге су­ди­је у Ср­би­ји су у бра­ку са ту­жи­о­ци­ма и адво­ка­ти­ма, али брак је раз­лог за оба­ве­зно из­у­зе­ће, па су­пру­жни­ци по за­ко­ну не мо­гу би­ти у суд­ни­ци у истом пред­ме­ту.

– При­ли­ком оп­штег из­бо­ра у пра­во­су­ђу, 2009. по­ја­вио се не­фор­мал­ни кри­те­ри­јум да се не би­ра­ју за су­ди­је и ту­жи­о­це они чи­ји су су­пру­жни­ци адво­ка­ти. Та­да сам, као члан Др­жав­ног ве­ћа ту­жи­ла­ца, гла­сао про­тив та­кве од­лу­ке и из­дво­јио ми­шље­ње у од­но­су на та­кав кри­те­ри­јум, тим пре што он ни­је био про­пи­сан ни­јед­ним по­зи­тив­но­прав­ним про­пи­сом а то ни­је би­ло ни у скла­ду са Уста­вом, па сам ко­нач­но на­вео као ар­гу­мент и уста­но­ву из­у­зе­ћа – ка­же др Шку­лић.

Иако су ре­и­збор „про­шле” не­ке су­ди­је и ту­жи­о­ци чи­ји су су­пру­жни­ци адво­ка­ти, би­ло је слу­ча­је­ва да су се због пра­во­суд­них функ­ци­ја не­ки кан­ди­да­ти фик­тив­но раз­во­ди­ли. 

Бра­нио Ха­ра­ди­на­ја, осу­дио Ше­ше­ља

Бри­тан­ски прав­ник Бен Емер­сон два пу­та је био бра­ни­лац Ра­му­ша Ха­ра­ди­на­ја ка­да му је у Ха­гу су­ђе­но за рат­не зло­чи­не. На­кон што је Ха­ра­ди­нај осло­бо­ђен оп­ту­жби, Емер­сон је по­стао члан суд­ског ве­ћа у Ме­ха­ни­зму (на­след­ни­ку Ха­шког три­бу­на­ла), ко­је је од­лу­чи­ва­ло по жал­би на осло­ба­ђа­ју­ћу пре­су­ду Во­ји­сла­ву Ше­ше­љу. Емер­сон је уче­ство­вао у до­но­ше­њу ко­нач­не осу­ђу­ју­ће пре­су­де на де­сет го­ди­на за­тво­ра ли­де­ру ра­ди­ка­ла.

– То што је Емер­сон био адво­кат Ха­ра­ди­на­ја, фор­мал­но ни­је раз­лог да не бу­де члан суд­ског ве­ћа у слу­ча­ју Ше­ше­ља, јер ни­је био адво­кат у истом по­ступ­ку про­тив истог окри­вље­ног, али на­чел­но то ни­је иде­ал­но ре­ше­ње јер то мо­же би­ти раз­лог да се сум­ња у су­ди­ји­ну не­при­стра­сност – ка­да је не­ко у јед­ној та­квој ад хок уста­но­ви пр­во био бра­ни­лац а ка­сни­је у уста­но­ви ко­ја је са њом по­ве­за­на, по­ста­је су­ди­ја – ка­же Ми­лан Шку­лић.