Sukob interesa u sudnici

Ovaj slu­čaj uz­bur­kao je du­ho­ve u Va­lje­vu, jer je reč o ubi­stvu i tra­ge­di­ji, ali je i po­kre­nuo pi­ta­nje (ne)pri­stra­sno­sti su­di­ja u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma. Su­di­ja ne sme da bu­de u srod­stvu sa okri­vlje­ni­ma, advo­ka­tom, ni­ti sa tu­ži­o­cem ili za­stup­ni­kom ošte­će­nih. Za­ko­nik o kri­vič­nom po­stup­ku (ZKP) svr­sta­va raz­lo­ge za iz­u­ze­će su­di­je u dve gru­pe – oba­ve­zne i fa­kul­ta­tiv­ne.

– Pr­vi su srod­stvo u pra­voj li­ni­ji, po­boč­no srod­stvo do če­tvr­tog ste­pe­na i ta­zbin­sko do dru­gog ste­pe­na – iz­me­đu su­di­je i okri­vlje­nog, nje­go­vog bra­ni­o­ca, tu­ži­o­ca, pu­no­moć­ni­ka i dru­gih uče­sni­ka u po­stup­ku. Su­di­ja će ta­ko­đe bi­ti iz­u­zet ako je uče­stvo­vao u ne­koj ra­ni­joj fa­zi kri­vič­nog po­stup­ka ili je bio bra­ni­lac, pu­no­moć­nik ošte­će­nog ili je i sam ošte­ćen kri­vič­nim de­lom, a ta­ko­đe i ako je u istom pred­me­tu vr­šio ne­ke do­ka­zne rad­nje, uče­stvo­vao u po­stup­ku kao tu­ži­lac ili bra­ni­lac... – ob­ja­šnja­va dr Mi­lan Šku­lić, pro­fe­sor kri­vič­nog pro­ce­snog pra­va na Prav­nom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. 

Ako po­sto­ji ne­ki od na­ve­de­nih raz­lo­ga, su­di­ja auto­mat­ski ne mo­že bi­ti član ve­ća u kon­kret­nom kri­vič­nom pred­me­tu i du­žan je da sam oba­ve­sti pred­sed­ni­ka su­da o oba­ve­znim raz­lo­zi­ma za iz­u­ze­će i zah­te­vom da ga za­me­ni dru­gi su­di­ja. Za­to u prak­si na­ših su­do­va sko­ro da ni­je za­be­le­žen slu­čaj zah­te­va za iz­u­ze­će ko­ji bi se te­me­ljio na oba­ve­znim raz­lo­zi­ma. Me­đu­tim, če­sto se na­vo­de okol­no­sti ko­je mo­gu ali i ne mo­ra­ju bi­ti raz­log za iz­u­ze­će. 

– Raz­lo­zi za fa­kul­ta­tiv­no iz­u­ze­će ni­su tak­sa­tiv­no na­bro­ja­ni u za­ko­nu, već se ko­ri­sti jed­na op­šta for­mu­la­ci­ja – po­sto­ja­nje okol­no­sti ko­je mo­gu iza­zva­ti sum­nju u su­di­ji­nu ne­pri­stra­snost. To mo­že bi­ti ve­o­ma bli­sko pri­ja­telj­stvo sa ne­kim od uče­sni­ka po­stup­ka, ali i obr­nu­to – ne­ko ne­pri­ja­telj­stvo, ne­ki loš od­nos ko­ji bi mo­gao da uti­če da su­di­ja bu­de pri­stra­stan. Da li će su­di­ja u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma bi­ti iz­u­zet, ce­ni se od slu­ča­ja do slu­ča­ja – ka­že dr Šku­lić.

Je­dan od raz­lo­ga mo­že da bu­de i kum­stvo. Ono je, pod­se­ća pro­fe­sor, u na­šem na­ro­du ve­o­ma zna­čaj­no, sko­ro kao srod­stvo, ali ipak ne spa­da u for­mal­ni raz­log za oba­ve­zno iz­u­ze­će su­di­je. Me­đu­tim, do­da­je, u Za­ko­nu o sud­skom kri­vič­nom po­stup­ku Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je iz 1929. go­di­ne, ku­mov­ska ve­za bi­la je strikt­no pro­pi­sa­na kao raz­log za oba­ve­zno iz­u­ze­će. 

– Lju­bav­na ve­za bi mo­gla bi­ti raz­log za iz­u­ze­će, ali to za­vi­si od pro­ce­ne ono­ga ko o to­me od­lu­ču­je. O zah­te­vu za iz­u­ze­će su­di­je uvek od­lu­ču­je pred­sed­nik su­da. Ako se tra­ži iz­u­ze­će pred­sed­ni­ka su­da, on­da od­lu­ču­je pred­sed­nik ne­po­sred­no vi­šeg su­da, a ka­da se tra­ži zah­tev za iz­u­ze­će pred­sed­ni­ka Vr­hov­nog ka­sa­ci­o­nog su­da, o to­me od­lu­ču­je Op­šta sed­ni­ca tog su­da – ka­že dr Šku­lić.

U ma­lim sre­di­na­ma je pri­rod­no da su­di­ja „po­zna­je po­la gra­da”, a zah­te­vi za iz­u­ze­će pod­no­se se i ka­da stran­ke i bra­ni­o­ci ni­su za­do­volj­ni od­lu­ka­ma i po­stu­pa­njem su­di­je, pa ta­kve od­lu­ke tu­ma­če kao iz­raz nje­go­ve pri­stra­sno­sti. Za­to se ta­kvi zah­te­vi za iz­u­ze­će ne pri­hva­ta­ju baš če­sto. 

– U prak­si se, ko­li­ko znam, ni­je ni de­ša­va­lo da se spro­vo­de ne­ka­kva do­ka­zi­va­nja pri­ja­telj­skih i lju­bav­nih ve­za, već se to la­ko re­ša­va – od­lu­kom pred­sed­ni­ka su­da na osno­vu nje­go­ve lič­ne pro­ce­ne. I na­rav­no, uvek je od zna­ča­ja iz­ja­va su­di­je či­je se iz­u­ze­će tra­ži. Su­di­ja ko­ji je sa­ve­stan i ko­rek­tan ve­o­ma do­bro zna da li bi pre­ma kon­kret­noj oso­bi i u od­re­đe­noj si­tu­a­ci­ji mo­gao da de­lu­je kao da ni­je ne­pri­stra­stan – na­vo­di dr Šku­lić.

Mno­ge su­di­je u Sr­bi­ji su u bra­ku sa tu­ži­o­ci­ma i advo­ka­ti­ma, ali brak je raz­log za oba­ve­zno iz­u­ze­će, pa su­pru­žni­ci po za­ko­nu ne mo­gu bi­ti u sud­ni­ci u istom pred­me­tu.

– Pri­li­kom op­šteg iz­bo­ra u pra­vo­su­đu, 2009. po­ja­vio se ne­for­mal­ni kri­te­ri­jum da se ne bi­ra­ju za su­di­je i tu­ži­o­ce oni či­ji su su­pru­žni­ci advo­ka­ti. Ta­da sam, kao član Dr­žav­nog ve­ća tu­ži­la­ca, gla­sao pro­tiv ta­kve od­lu­ke i iz­dvo­jio mi­šlje­nje u od­no­su na ta­kav kri­te­ri­jum, tim pre što on ni­je bio pro­pi­san ni­jed­nim po­zi­tiv­no­prav­nim pro­pi­som a to ni­je bi­lo ni u skla­du sa Usta­vom, pa sam ko­nač­no na­veo kao ar­gu­ment i usta­no­vu iz­u­ze­ća – ka­že dr Šku­lić.

Iako su re­i­zbor „pro­šle” ne­ke su­di­je i tu­ži­o­ci či­ji su su­pru­žni­ci advo­ka­ti, bi­lo je slu­ča­je­va da su se zbog pra­vo­sud­nih funk­ci­ja ne­ki kan­di­da­ti fik­tiv­no raz­vo­di­li. 

Bra­nio Ha­ra­di­na­ja, osu­dio Še­še­lja

Bri­tan­ski prav­nik Ben Emer­son dva pu­ta je bio bra­ni­lac Ra­mu­ša Ha­ra­di­na­ja ka­da mu je u Ha­gu su­đe­no za rat­ne zlo­či­ne. Na­kon što je Ha­ra­di­naj oslo­bo­đen op­tu­žbi, Emer­son je po­stao član sud­skog ve­ća u Me­ha­ni­zmu (na­sled­ni­ku Ha­škog tri­bu­na­la), ko­je je od­lu­či­va­lo po žal­bi na oslo­ba­đa­ju­ću pre­su­du Vo­ji­sla­vu Še­še­lju. Emer­son je uče­stvo­vao u do­no­še­nju ko­nač­ne osu­đu­ju­će pre­su­de na de­set go­di­na za­tvo­ra li­de­ru ra­di­ka­la.

– To što je Emer­son bio advo­kat Ha­ra­di­na­ja, for­mal­no ni­je raz­log da ne bu­de član sud­skog ve­ća u slu­ča­ju Še­še­lja, jer ni­je bio advo­kat u istom po­stup­ku pro­tiv istog okri­vlje­nog, ali na­čel­no to ni­je ide­al­no re­še­nje jer to mo­že bi­ti raz­log da se sum­nja u su­di­ji­nu ne­pri­stra­snost – ka­da je ne­ko u jed­noj ta­kvoj ad hok usta­no­vi pr­vo bio bra­ni­lac a ka­sni­je u usta­no­vi ko­ja je sa njom po­ve­za­na, po­sta­je su­di­ja – ka­že Mi­lan Šku­lić.