Атина – град графита

Они су ве­ли­ки про­блем за град­ске вла­сти ко­је се с њи­ма сва­ко­днев­но бо­ре, али с ма­ло успе­ха јер је реч о ар­ми­ји мла­дих ме­ђу ко­ји­ма су и шко­ло­ва­ни сли­ка­ри ко­ји кри­зу, не­за­до­вољ­ство и сво­је ста­во­ве из­ра­жа­ва­ју упра­во – гра­фи­ти­ма. Че­сто су то ма­ла умет­нич­ка де­ла ко­ја вас на­те­ра­ју да за­ста­не­те и раз­ми­сли­те, ли­ко­ви по­ли­ти­ча­ра, бан­ка­ра, сце­не из жи­во­та, ре­бу­си... Пла­ка, ту­ри­стич­ко али и исто­риј­ско је­згро Ати­не и у њој тек окре­че­не згра­де, нај­че­шћа су „сли­кар­ска плат­на” за цр­та­че гра­фи­та пред чи­јим тво­ре­ви­на­ма гру­пе ту­ри­ста за­ста­ју са озбиљ­ним ин­те­ре­со­ва­њем.

То је, сва­ка­ко, део со­ци­о­ло­шких и и кул­ту­ро­ло­шких про­ме­на, не­што што ће про­ћи. С дру­ге стра­не, Ати­на по ми­шље­њу ње­них ста­нов­ни­ка ви­ше ни­је са­мо град ан­тич­ке исто­ри­је већ и – кул­ту­ре. Гра­до­на­чел­ник Јор­гос Ка­ми­нис по­зи­ва ту­ри­сте да до­ђу у глав­ни град и по­се­те ре­но­ви­ра­не му­зе­је, Му­зеј Акро­по­ља, Ни­ар­хос цен­тар ко­ји на сце­ни опе­ре ну­ди бо­гат про­грам, али и кон­цер­те на отво­ре­ном пла­тоу у пар­ку и по­ру­чу­је им да је Ати­на да­нас и град кул­тур­них мо­гућ­но­сти.

А Ати­ња­ни? Они ће вас да­нас из­не­на­ди­ти чи­ње­ни­цом да го­то­во да не­ма оног ко не зна бар не­ко­ли­ко ен­гле­ских ре­чи. Пре­ма ис­тра­жи­ва­њи­ма 76 по­сто је из­ја­ви­ло да зна ен­гле­ски, 26 про­це­на­та фран­цу­ски, 10 по­сто ита­ли­јан­ски... Ати­ња­ни се ви­ше не ди­ве са­мо Грч­кој, не­го по­ла­ко по­ста­ју свет­ски пут­ни­ци. Је­дан од дво­је Ати­ња­на је био у ино­стран­ству у по­след­ње две го­ди­не, 28 по­сто их је пу­то­ва­ло ви­ше од три пу­та.

На пи­та­ња ве­за­на за тра­ди­ци­ју и да­ље су ја­ко осе­тљи­ви и под­вла­че да су пра­во­слав­ци, да иду у цр­кву и по­шту­ју оби­ча­је. Ан­ке­та по­ка­зу­је да је њих 42 по­сто још увек ја­ко ве­за­но за тра­ди­ци­ју, док 40 по­сто ка­же да су ви­ше окре­ну­ти европ­ском на­чи­ну жи­во­та, али да се осе­ћа­ју као Ме­ди­те­ран­ци, па тек он­да Евро­пља­ни­ма, и на по­след­њем ме­сту Бал­кан­ци­ма.

Ипак, по­ку­шај вла­де Алек­си­са Ци­пра­са да се по­ка­жу ли­бе­рал­ни­ји ста­во­ви до­жи­ве­ли су осу­ду јав­но­сти. Де­ба­та у пар­ла­мен­ту да се и исто­пол­ним бра­ко­ви­ма до­зво­ли усва­ја­ње де­це иза­зва­ла је не­ве­ро­ват­нo не­за­до­вољ­ство, од­би­ја­ње по­сла­ни­ка да гла­са­ју и оче­ки­ва­но ужа­са­ва­ње цр­кве.

Са лак­шим те­ма­ма про­ме­не су бр­же. Ати­ња­ни и Гр­ци ме­ња­ју укус ка­да је реч о му­зи­ци и све је ви­ше ра­дио-ста­ни­ца ис­кљу­чи­во са за­пад­ним хи­то­ви­ма. Ипак, тра­ди­ци­о­нал­не бу­зу­ке­ри­је и до­ма­ћи пе­ва­чи и да­ље оста­ју на пр­вом ме­сту. Ати­ња­ни мно­го ви­ше чи­та­ју и да­нас осмо­ро од де­сет ан­ке­ти­ра­них ка­же да пра­те но­ви­не у све­ту књи­жев­но­сти. По­пу­лар­ни на­сло­ви се у атин­ским књи­жа­ра­ма по­ја­вљу­ју у исто вре­ме као и у све­ту, али, на­жа­лост, еко­ном­ска кри­за по­го­ди­ла је и ову област па су не­ки од ста­рих из­да­ва­ча као и књи­жа­ра ко­је су има­ле 150 го­ди­на дуг век – за­тво­ри­ли вра­та.

Иду све ви­ше у по­зо­ри­шта ко­ја се так­ми­че у бро­ју пре­ми­је­ра. Обич­ном по­сма­тра­чу па­да у очи да је у гле­да­ли­шту ма­ње мла­дих и да је то не­ка дру­га пу­бли­ка, да су то не­ки дру­ги Ати­ња­ни... Али, све се ла­га­но ме­ња у овом гра­ду. И да­ље че­сто из­не­на­ди ми­рис пе­че­не ка­фе из пр­жи­о­ни­це у са­мом цен­тру, за­ми­ри­ше ги­рос, за­звец­ка шаф или та­вли у ло­кал­ној ка­фа­ни или узе­ри­ји, на­и­ђе већ оро­ну­ли вер­глаш ко­ји се жа­ли да не­ма за­ме­ну и да ће са њим из цен­тра оти­ћи и ово обе­леж­је Ати­не. Град се ме­ња, све је ма­ње оних ју­жних, бал­кан­ски обе­леж­ја јер Ати­на је све ви­ше европ­ска. Је­ди­но се не ме­ња тра­ди­ци­ја и ин­сти­ту­ци­ја ка­фа­не ко­ја је, ма где би­ла, увек пу­на го­сти­ју и га­ла­ме. То је још је­дан од раз­ло­га за­што ту­ри­сти из Евро­пе во­ле да до­ђу у Ати­ну и Грч­ку.