Atina – grad grafita

Oni su ve­li­ki pro­blem za grad­ske vla­sti ko­je se s nji­ma sva­ko­dnev­no bo­re, ali s ma­lo uspe­ha jer je reč o ar­mi­ji mla­dih me­đu ko­ji­ma su i ško­lo­va­ni sli­ka­ri ko­ji kri­zu, ne­za­do­volj­stvo i svo­je sta­vo­ve iz­ra­ža­va­ju upra­vo – gra­fi­ti­ma. Če­sto su to ma­la umet­nič­ka de­la ko­ja vas na­te­ra­ju da za­sta­ne­te i raz­mi­sli­te, li­ko­vi po­li­ti­ča­ra, ban­ka­ra, sce­ne iz ži­vo­ta, re­bu­si... Pla­ka, tu­ri­stič­ko ali i isto­rij­sko je­zgro Ati­ne i u njoj tek okre­če­ne zgra­de, naj­če­šća su „sli­kar­ska plat­na” za cr­ta­če gra­fi­ta pred či­jim tvo­re­vi­na­ma gru­pe tu­ri­sta za­sta­ju sa ozbilj­nim in­te­re­so­va­njem.

To je, sva­ka­ko, deo so­ci­o­lo­ških i i kul­tu­ro­lo­ških pro­me­na, ne­što što će pro­ći. S dru­ge stra­ne, Ati­na po mi­šlje­nju nje­nih sta­nov­ni­ka vi­še ni­je sa­mo grad an­tič­ke isto­ri­je već i – kul­tu­re. Gra­do­na­čel­nik Jor­gos Ka­mi­nis po­zi­va tu­ri­ste da do­đu u glav­ni grad i po­se­te re­no­vi­ra­ne mu­ze­je, Mu­zej Akro­po­lja, Ni­ar­hos cen­tar ko­ji na sce­ni ope­re nu­di bo­gat pro­gram, ali i kon­cer­te na otvo­re­nom pla­tou u par­ku i po­ru­ču­je im da je Ati­na da­nas i grad kul­tur­nih mo­guć­no­sti.

A Ati­nja­ni? Oni će vas da­nas iz­ne­na­di­ti či­nje­ni­com da go­to­vo da ne­ma onog ko ne zna bar ne­ko­li­ko en­gle­skih re­či. Pre­ma is­tra­ži­va­nji­ma 76 po­sto je iz­ja­vi­lo da zna en­gle­ski, 26 pro­ce­na­ta fran­cu­ski, 10 po­sto ita­li­jan­ski... Ati­nja­ni se vi­še ne di­ve sa­mo Grč­koj, ne­go po­la­ko po­sta­ju svet­ski put­ni­ci. Je­dan od dvo­je Ati­nja­na je bio u ino­stran­stvu u po­sled­nje dve go­di­ne, 28 po­sto ih je pu­to­va­lo vi­še od tri pu­ta.

Na pi­ta­nja ve­za­na za tra­di­ci­ju i da­lje su ja­ko ose­tlji­vi i pod­vla­če da su pra­vo­slav­ci, da idu u cr­kvu i po­štu­ju obi­ča­je. An­ke­ta po­ka­zu­je da je njih 42 po­sto još uvek ja­ko ve­za­no za tra­di­ci­ju, dok 40 po­sto ka­že da su vi­še okre­nu­ti evrop­skom na­či­nu ži­vo­ta, ali da se ose­ća­ju kao Me­di­te­ran­ci, pa tek on­da Evro­plja­ni­ma, i na po­sled­njem me­stu Bal­kan­ci­ma.

Ipak, po­ku­šaj vla­de Alek­si­sa Ci­pra­sa da se po­ka­žu li­be­ral­ni­ji sta­vo­vi do­ži­ve­li su osu­du jav­no­sti. De­ba­ta u par­la­men­tu da se i isto­pol­nim bra­ko­vi­ma do­zvo­li usva­ja­nje de­ce iza­zva­la je ne­ve­ro­vat­no ne­za­do­volj­stvo, od­bi­ja­nje po­sla­ni­ka da gla­sa­ju i oče­ki­va­no uža­sa­va­nje cr­kve.

Sa lak­šim te­ma­ma pro­me­ne su br­že. Ati­nja­ni i Gr­ci me­nja­ju ukus ka­da je reč o mu­zi­ci i sve je vi­še ra­dio-sta­ni­ca is­klju­či­vo sa za­pad­nim hi­to­vi­ma. Ipak, tra­di­ci­o­nal­ne bu­zu­ke­ri­je i do­ma­ći pe­va­či i da­lje osta­ju na pr­vom me­stu. Ati­nja­ni mno­go vi­še či­ta­ju i da­nas osmo­ro od de­set an­ke­ti­ra­nih ka­že da pra­te no­vi­ne u sve­tu knji­žev­no­sti. Po­pu­lar­ni na­slo­vi se u atin­skim knji­ža­ra­ma po­ja­vlju­ju u isto vre­me kao i u sve­tu, ali, na­ža­lost, eko­nom­ska kri­za po­go­di­la je i ovu oblast pa su ne­ki od sta­rih iz­da­va­ča kao i knji­ža­ra ko­je su ima­le 150 go­di­na dug vek – za­tvo­ri­li vra­ta.

Idu sve vi­še u po­zo­ri­šta ko­ja se tak­mi­če u bro­ju pre­mi­je­ra. Obič­nom po­sma­tra­ču pa­da u oči da je u gle­da­li­štu ma­nje mla­dih i da je to ne­ka dru­ga pu­bli­ka, da su to ne­ki dru­gi Ati­nja­ni... Ali, sve se la­ga­no me­nja u ovom gra­du. I da­lje če­sto iz­ne­na­di mi­ris pe­če­ne ka­fe iz pr­ži­o­ni­ce u sa­mom cen­tru, za­mi­ri­še gi­ros, za­zvec­ka šaf ili ta­vli u lo­kal­noj ka­fa­ni ili uze­ri­ji, na­i­đe već oro­nu­li ver­glaš ko­ji se ža­li da ne­ma za­me­nu i da će sa njim iz cen­tra oti­ći i ovo obe­lež­je Ati­ne. Grad se me­nja, sve je ma­nje onih ju­žnih, bal­kan­ski obe­lež­ja jer Ati­na je sve vi­še evrop­ska. Je­di­no se ne me­nja tra­di­ci­ja i in­sti­tu­ci­ja ka­fa­ne ko­ja je, ma gde bi­la, uvek pu­na go­sti­ju i ga­la­me. To je još je­dan od raz­lo­ga za­što tu­ri­sti iz Evro­pe vo­le da do­đu u Ati­nu i Grč­ku.