Сањали па саградили болницу

– Она је ре­зул­тат са­зна­ња да је по­ро­ди­ца­ма нео­п­ход­на по­др­шка ка­да се на­ђу у те­шким тре­ну­ци­ма, пре све­га емо­тив­на по­моћ, али и со­ци­јал­на по­пут ра­зних пра­ва: бо­ло­ва­ња, на­док­на­да и ка­сни­је за опо­ра­вак де­це. Ве­ћи­на по­ро­ди­ца не­ма нов­ца да оде на ре­ха­би­ли­та­ци­ју, а то је за ма­ли­ша­не мно­го ва­жно због по­нов­ног вра­ћа­ња ме­ђу вр­шња­ке. Ре­ци­мо ле­че­ње од ле­у­ке­ми­је тра­је око две го­ди­не. Они све то вре­ме не иду у шко­лу, при то­ме ме­ња­ју фи­зи­о­но­ми­ју, по­ста­ју осе­тљи­ви­ји, по­сти­ђе­ни из­гле­дом, а ми ро­ди­те­љи се с дру­ге стра­не су­о­ча­ва­мо све вре­ме са огром­ним стра­хом и не­из­ве­сно­шћу за њи­хов жи­вот – об­ја­шња­ва Јо­лан­да ко­ја је и са­ма 2003. го­ди­не ле­че­ћи сво­је де­те, пре не­го што је осно­ван Нур­дор, ис­ку­си­ла сву те­жи­ну бес­по­штед­не бор­бе. 

– Пр­о­да­ва­ли су љу­ди све, да би ле­чи­ли нај­ми­ли­је. Де­ве­де­се­тих го­ди­на пр­о­шлог ве­ка ро­ди­те­љи су би­ли при­ну­ђе­ни да ку­пу­ју ску­пе ци­то­ста­ти­ке у Ма­ђар­ској, са­да је то ре­гу­ли­са­но и др­жа­ва то бес­плат­но омо­гу­ћу­је – при­ча на­ша са­го­вор­ни­ца.

– Би­ла сам са­ма на све­ту и ми­сли­ла да се та­ко не­што ни­ко­ме не де­ша­ва сем ме­ни. Мно­го би ми зна­чи­ло да сам та­да зна­ла да по­сто­је и дру­ги ро­ди­те­љи и да по­сто­ји не­ко ко је до­бро пр­о­шао, као што је мо­је де­те оста­ло жи­во. За ро­ди­те­ље је кључ­ни мо­ме­нат на­да да је из­ле­че­ње мо­гу­ће. Ве­ћи­на су­о­че­на са ди­јаг­но­зом ми­сли на крај, јер на­жа­лост то је­сте под­му­кла и те­шка бо­лест – при­ча нам Јо­лан­да до­да­ју­ћи да су кре­ну­ли са удру­же­њем сти­дљи­во, као де­те ка­да пр­о­хо­да. 

– Го­ди­не 2008. ус­по­ста­ви­ли смо са­рад­њу са ита­ли­јан­ским удру­же­њем из Бо­ло­ње, и то је био пре­лом­ни тре­ну­так. Они су та­да већ има­ли огром­но ис­ку­ство, с об­зи­ром на то да су осно­ва­ни још се­дам­де­се­тих го­ди­на пр­о­шлог ве­ка. Пре­по­зна­ли су у на­ма же­љу, енер­ги­ју, тран­спа­рент­ност и већ де­сет го­ди­на на­ма по­ма­жу, пла­ћа­ју за­куп кан­це­ла­ри­је у Бе­о­гра­ду и јед­ног за­по­сле­ног. Сви оста­ли су во­лон­те­ри, ја ра­дим као струч­ни са­рад­ник на сто­чар­ству на По­љо­при­вред­ном фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду и ов­де сам, што би се ре­кло, на „бож­јој пла­ти” – при­ча пред­сед­ни­ца на­ци­о­нал­ног удру­же­ња. 

Да­нас Нур­дор има две по­дру­жни­це у Ни­шу и Но­вом Са­ду, с тим што им је цен­тра­ла у Бе­о­гра­ду.

– То су гра­до­ви у ко­ји­ма се нај­мла­ђи ле­че од ма­лиг­них бо­ле­сти. У та три гра­да има­мо ро­ди­тељ­ске ку­ће, јед­ну од мно­го­број­них ства­ри за ко­ју смо се из­бо­ри­ли. Оне слу­же за сме­штај ро­ди­те­ља и де­це ко­ја се ле­че, а до­ла­зе са стра­не да би има­ли где да бо­ра­ве у па­у­зи из­ме­ђу две те­ра­пи­је. Ту мо­гу у сва­ко до­ба да до­ђу отац, брат или се­стра да би се са­чу­ва­ла бли­скост чла­но­ва по­ро­ди­це. Због ду­ге одво­је­но­сти око 70 од­сто бра­ко­ва се раз­ве­де, без об­зи­ра на ис­ход ле­че­ња. Ту је сме­штај пот­пу­но бес­пла­тан, та­ко да ро­ди­те­љи ви­ше ни­су при­мо­ра­ни да спа­ва­ју у пар­ку, ауту или код род­би­не – до­да­је на­ша са­го­вор­ни­ца.

Ак­ци­ја „Пра­мен на­де” 2010, ко­ју су по­др­жа­ли по­зна­те лич­но­сти ма­сов­ним ши­ша­њем, а ме­ди­ји зду­шно пра­ти­ли, би­ла је јак ве­тар у ле­ђа удру­же­њу ко­је је по­но­сно на по­ве­ре­ње до­на­то­ра ко­је чу­ва­ју, ка­ко ка­жу, као зе­ни­цу сво­га ока. 

– Сва­ког да­на на сај­ту ажу­ри­ра­мо ула­зак нов­ца и при­ка­зу­је­мо у ди­нар где је ко­ли­ко оти­шло, за ко­ју ак­ци­ју, камп, ку­по­ви­ну опре­ме, из­град­њу бол­ни­це... Има­мо све ве­ћу по­др­шку по­је­ди­на­ца и фир­ми та­ко да је и бол­ни­ца из­гра­ђе­на до­на­ци­ја­ма до­брих љу­ди – од те­ме­ља, са свим па­пи­ри­ма до­зво­ла­ма, 750 ква­драт­них ме­та­ра. То је у ства­ри деч­је хе­ма­то-он­ко­ло­шко оде­ље­ње при деч­јој ин­тер­ној кли­ни­ци у Ни­шу. Бол­ни­ца ће би­ти вла­сни­штво др­жа­ве и са тим не­ма­мо пр­о­блем. Ме­ђу­тим, ста­ло нам је да се ка­же да је ини­ци­ја­ти­ва и орга­ни­за­ци­ја це­лог пр­о­јек­та од идеј­ног ре­ше­ња до ан­га­жо­ва­ња из­во­ђа­ча и на­бав­ке опре­ме по­те­кла од Нур­до­ра. Та­да смо ма­шта­ли и од­са­ња­ли је­дан лу­ди сан, ушли смо ха­зар­дер­ски у при­чу и, за­ми­сли­те слу­чај­но­сти, 18. ма­ја 2016. по­ло­жи­ли ка­мен смо те­ме­љац, а за 18. мај 2018. за­ка­за­но је отва­ра­ње – за­до­вољ­на је Јо­лан­да Ко­ро­ра. 

Кли­ни­ка је ко­шта­ла око ми­ли­он евра, од че­га су 80 од­сто сред­ства ко­ја смо при­ку­пи­ли уз по­моћ до­на­то­ра. Део од 20 по­сто нам је на­док­на­ди­ло Ми­ни­стар­ство здра­вља ре­фун­ди­ра­ју­ћи ПДВ ко­ји смо мо­ра­ли да упла­ти­мо, јер по­ре­за ни­смо би­ли осло­бо­ђе­ни. За­то смо и би­ли љу­ти, јер ако већ не мо­же да по­мог­не, зар да др­жа­ва за­ра­ђу­је на на­ма, пи­та­ли смо се – се­ћа се пред­сед­ни­ца Нур­до­ра. И не по­су­ста­је. Ка­же, би­ју још јед­ну ве­ли­ку бит­ку пу­них пет го­ди­на, да се из­ме­на­ма за­ко­на о здрав­стве­ном оси­гу­ра­њу ро­ди­те­љи­ма де­це обо­ле­ле од ра­ка одо­бри пра­во на бо­ло­ва­ње то­ком ком­плет­ног ле­че­ња де­те­та и при­ма­ње 100 од­сто за­ра­де. Ка­же да то ни­је пу­но – од 30 до 50 ро­ди­те­ља го­ди­шње у це­лој Ср­би­ји.