Да плате устану, а млади остану

– На последњих неколико седница Социјално-економског савета, месту преговарања и договарања представника запослених, послодаваца и државе, коме сам донедавно председавао, људи из Уније послодаваца су указивали да одлазак младих из земље постаје све озбиљнија сметња – каже Орбовић. – Остају без инжењера, али и без мајстора. Просечна старост запослених је 45 година, а младих је све мање. У Војводини их већ траже по селима, нуде им обуку и веће зараде. Треба створити услове да плате сваке године реално расту како би се остварио један од наших захтева из овогодишњег првомајског прогласа – да сви грађани, посебно млади, верују у боље сутра. Само тако ће остати у земљи, стварати породице и рађати.

Према званични подацима, предузећа у Србији већ трећу годину заредом остварују профит. У 2017. „чиста зарада” српске привреде премашила је 437 милијарди динара, што је више него двоструко у поређењу са 2016. Орбовић сматра да би после повећања минималне зараде у претходне две године за осам и десет одсто, као и повећања пензија и плата запослених у државним службама, капиталисти и држава у 2018. могли више да одреше кесу.

Орбовић се не слаже са својим колегама кад тврде да је Социјално-економски савет пука форма „социјалног дијалога”, на чему инсистира Европска унија. Каже да се договорено често споро спроводи у живот, али резултати ипак дођу.

Ранка Савић, прва жена на челу синдикалне централе у Србији и једна од ретких у Европи, сматра да многи „неолиберални” закони не би прошли да су синдикати били јединствени.

– Сада се најављују измене и допуне Закона о раду, који нас је вратио у доба „Јуре” – упозорава Савић. – Послодавци траже да се рад на одређено време продужи на 36 месеци, мада они не поштују постојећу одредбу у Закону да рад на одређено не може да траје дуже од 24 месеца, а има случајева да траје годинама. Инспекција ретко кад стане на страну радника, док редовно и смерно удовољава захтевима послодаваца. На конгресу у мају руководство АСНС-а саопштиће чланству да смо на стотине људи вратили на посао – каже наша саговорница. – У 2017. потписали смо више од 200 колективних уговора и запосленима обезбедили боље услове од оних које им гарантује Закон о раду. На Аеродрому „Никола Тесла” запосленима се исплаћује минули рад и за године проведене код другог послодавца. Једна од наших великих победа извојевана између два наша конгреса јесте и то што смо се изборили да се и женама, ако хоће, омогући да раде до 65. године. Ове године борићемо се против радничке пошасти која нарочито погађа младе, а име јој је ’рад на лизинг’.

Да су међусобна сукобљавања слабила моћ „српске синдикалне песнице” не спори ни професор Зоран Стојиљковић:

– Већ три деценије синдикати свуда у свету иду из пораза у пораз, пристајући на урушавање радних и социјалних права и на несигуран рад – увиђа Стојиљковић. – Синдикална база је уплашена, укроћена, разједињена и несолидарна. Сада нам је јасно да се на изборима ништа неће променити ако не бранимо своја права сваки дан и не само на радном месту. Последњих година синдикати у Србији се не сукобљавају као деведесетих прошлог и у првој деценији овог века, али још не идемо заједно у акције.

Он најављује да ће УГС „Независност” убудуће деловати заједно и са невладиним организацијама, а у првомајској поворци у главном граду биће и чланова студентских организација. „Синдикати ће се за своје захтеве борити солидарно: запослени, млади, стари, незапослени.

Једна од порука овогодишњег Првог маја је и да ће радници одговоре на своје захтеве тражити од власти. На то радници имају право, а власт има обавезу да одговори, кажу синдикалци.

„Минималац”

Око 330.000 људи ради за „минималац” од око 25.000 динара, а неки су приморани да од те суме, да не би добили отказ, газди враћају 5.000. Са просечном платом од око 400 вера, Србија је само испред Македоније и Албаније. Због тога трпе радници, али и држава и социјални фондови.

Нису сви исти

Један од марифетлука српских капиталиста јесте и да топло препоручују запосленима да раде и прековремено. Кажу: „Пожељно је, ако имате амбицију да останете у фирми.” Радник онда „добровољно” прихвата да ради 10–12 сати, па и суботом, недељом и празницима.

– Млади људи су приморани да пристану – каже Љубисав Орбовић. – Али више од половине прековремених радних сати се не плати. Ипак, нису сви послодавци исти. Има и оних који се неће огрешити о радника ни за шта на свету. Они поштено плате, награде и помогну у невољи.