Da plate ustanu, a mladi ostanu

– Na poslednjih nekoliko sednica Socijalno-ekonomskog saveta, mestu pregovaranja i dogovaranja predstavnika zaposlenih, poslodavaca i države, kome sam donedavno predsedavao, ljudi iz Unije poslodavaca su ukazivali da odlazak mladih iz zemlje postaje sve ozbiljnija smetnja – kaže Orbović. – Ostaju bez inženjera, ali i bez majstora. Prosečna starost zaposlenih je 45 godina, a mladih je sve manje. U Vojvodini ih već traže po selima, nude im obuku i veće zarade. Treba stvoriti uslove da plate svake godine realno rastu kako bi se ostvario jedan od naših zahteva iz ovogodišnjeg prvomajskog proglasa – da svi građani, posebno mladi, veruju u bolje sutra. Samo tako će ostati u zemlji, stvarati porodice i rađati.

Prema zvanični podacima, preduzeća u Srbiji već treću godinu zaredom ostvaruju profit. U 2017. „čista zarada” srpske privrede premašila je 437 milijardi dinara, što je više nego dvostruko u poređenju sa 2016. Orbović smatra da bi posle povećanja minimalne zarade u prethodne dve godine za osam i deset odsto, kao i povećanja penzija i plata zaposlenih u državnim službama, kapitalisti i država u 2018. mogli više da odreše kesu.

Orbović se ne slaže sa svojim kolegama kad tvrde da je Socijalno-ekonomski savet puka forma „socijalnog dijaloga”, na čemu insistira Evropska unija. Kaže da se dogovoreno često sporo sprovodi u život, ali rezultati ipak dođu.

Ranka Savić, prva žena na čelu sindikalne centrale u Srbiji i jedna od retkih u Evropi, smatra da mnogi „neoliberalni” zakoni ne bi prošli da su sindikati bili jedinstveni.

– Sada se najavljuju izmene i dopune Zakona o radu, koji nas je vratio u doba „Jure” – upozorava Savić. – Poslodavci traže da se rad na određeno vreme produži na 36 meseci, mada oni ne poštuju postojeću odredbu u Zakonu da rad na određeno ne može da traje duže od 24 meseca, a ima slučajeva da traje godinama. Inspekcija retko kad stane na stranu radnika, dok redovno i smerno udovoljava zahtevima poslodavaca. Na kongresu u maju rukovodstvo ASNS-a saopštiće članstvu da smo na stotine ljudi vratili na posao – kaže naša sagovornica. – U 2017. potpisali smo više od 200 kolektivnih ugovora i zaposlenima obezbedili bolje uslove od onih koje im garantuje Zakon o radu. Na Aerodromu „Nikola Tesla” zaposlenima se isplaćuje minuli rad i za godine provedene kod drugog poslodavca. Jedna od naših velikih pobeda izvojevana između dva naša kongresa jeste i to što smo se izborili da se i ženama, ako hoće, omogući da rade do 65. godine. Ove godine borićemo se protiv radničke pošasti koja naročito pogađa mlade, a ime joj je ’rad na lizing’.

Da su međusobna sukobljavanja slabila moć „srpske sindikalne pesnice” ne spori ni profesor Zoran Stojiljković:

– Već tri decenije sindikati svuda u svetu idu iz poraza u poraz, pristajući na urušavanje radnih i socijalnih prava i na nesiguran rad – uviđa Stojiljković. – Sindikalna baza je uplašena, ukroćena, razjedinjena i nesolidarna. Sada nam je jasno da se na izborima ništa neće promeniti ako ne branimo svoja prava svaki dan i ne samo na radnom mestu. Poslednjih godina sindikati u Srbiji se ne sukobljavaju kao devedesetih prošlog i u prvoj deceniji ovog veka, ali još ne idemo zajedno u akcije.

On najavljuje da će UGS „Nezavisnost” ubuduće delovati zajedno i sa nevladinim organizacijama, a u prvomajskoj povorci u glavnom gradu biće i članova studentskih organizacija. „Sindikati će se za svoje zahteve boriti solidarno: zaposleni, mladi, stari, nezaposleni.

Jedna od poruka ovogodišnjeg Prvog maja je i da će radnici odgovore na svoje zahteve tražiti od vlasti. Na to radnici imaju pravo, a vlast ima obavezu da odgovori, kažu sindikalci.

„Minimalac”

Oko 330.000 ljudi radi za „minimalac” od oko 25.000 dinara, a neki su primorani da od te sume, da ne bi dobili otkaz, gazdi vraćaju 5.000. Sa prosečnom platom od oko 400 vera, Srbija je samo ispred Makedonije i Albanije. Zbog toga trpe radnici, ali i država i socijalni fondovi.

Nisu svi isti

Jedan od marifetluka srpskih kapitalista jeste i da toplo preporučuju zaposlenima da rade i prekovremeno. Kažu: „Poželjno je, ako imate ambiciju da ostanete u firmi.” Radnik onda „dobrovoljno” prihvata da radi 10–12 sati, pa i subotom, nedeljom i praznicima.

– Mladi ljudi su primorani da pristanu – kaže Ljubisav Orbović. – Ali više od polovine prekovremenih radnih sati se ne plati. Ipak, nisu svi poslodavci isti. Ima i onih koji se neće ogrešiti o radnika ni za šta na svetu. Oni pošteno plate, nagrade i pomognu u nevolji.