Боље пракса него летовање

Студентски летњи радови имају и неке недостатке. Један од њих је што обухватају врло мали део генерације, и то претежно добровољце. Такође, (државни) Универзитет у Београду организује праксу студената у јавним комуналним предузећима, установама културе, градским и општинским службама, али студената неколико приватних универзитета у тим установама нема. Проблем је и у томе што студенти иду на праксу у установе које су преоптерећене бројем запослених, па је студентско припремање за рад у институцијама у којима је на снази забрана запошљавања готово апсурдно.

Све то не значи да студенти не треба и на овај начин да иду на праксу. Професорке Филозофског факултета у Београду Драгана Павловић Бренеселовић и Снежана Медић напомињу, међутим, да наше академске студије не треба ни сводити на струковне. Јер постоје високошколске институције које су оријентисане претежно на праксу и на припремање за одређена занимања – то су високе школе струковних студија, подсећа др Павловић Бренеселовић, док су академске студије намењене будућем позиву, али и научноистраживачком раду, и ту се не може говорити о доминацији праксе и о дуалном образовању.

И студентске праксе морају се разликовати, напомиње др Снежана Медић и објашњава да нека волонтирања помажу студентима да овладају умећима важним за будућу професију, а нека им користе да критички преиспитују оно што се дешава у стварности, што је такође део њихових академских студија. Као пример ових разлика, др Медић помиње школску педагогију, која је у вези с праксом студената у школама и дечјим вртићима, али и социјалну педагогију и андрагогију, у оквиру којих студенти сазнају, рецимо, како поједине институције раде на заштити мањинских група.

Наше саговорнице са Филозофског факултета зато кажу да, кад је о студентској пракси реч, већи део проблема код нас лежи на другој страни – тамо где студенти одлазе да волонтирају. И наши школарци би требало да имају оспособљене менторе који ће их проводити кроз процес обуке с тачно одређеним циљевима, резултатима и компетенцијама, а то се овде не дешава, и зато се чак суочавамо са злоупотребама ове праксе, када поједине фирме на тај начин решавају неке своје дневне кадровске потребе (кад студент, уместо радника са бироа, јефтиније „одради” неки посао).

На примедбу да је привреда код нас слабо развијена и најчешће са застарелом опремом која не одговара потребама савременог школства, Снежана Медић помиње сасвим друкчија искуства – Швајцарске.

– Кад се код нас пре деценију и по кренуло у реформу образовања, посетили смо Швајцарску да видимо како функционише њихов школски систем. Једна од тема била је и студентска, а пре свега ђачка пракса. Нама није било сасвим јасно какав је интерес привреде Швајцарске да ђаке и студенте прима на обуку. Питала сам помоћника министра шта привреднике мотивише на то и он ми је рекао да, прво, приватни сектор неће да дозволи да дође до мањка радне снаге оног профила који је том сектору потребан, јер би та радна снага тада била много скупља. Поред тога, од оних које приме на праксу привредници могу да изаберу најбоље и задрже их код себе. Речено ми је и да сваки ментор у Швајцарској добија листу обавеза које мора да испуни током рада са учеником и посебна комисија проверавала је резултате те обуке. Али ментор је у Швајцарској очигледно био заинтересован и оспособљен да обучи школарца, што овде често није случај – каже Медићева и додаје: 

– Много је фактора који у свему овоме утичу један на други. А овако, организовати дуално ради дуалног и праксу ради праксе, ефекти су много скромнији.