Bolje praksa nego letovanje

Studentski letnji radovi imaju i neke nedostatke. Jedan od njih je što obuhvataju vrlo mali deo generacije, i to pretežno dobrovoljce. Takođe, (državni) Univerzitet u Beogradu organizuje praksu studenata u javnim komunalnim preduzećima, ustanovama kulture, gradskim i opštinskim službama, ali studenata nekoliko privatnih univerziteta u tim ustanovama nema. Problem je i u tome što studenti idu na praksu u ustanove koje su preopterećene brojem zaposlenih, pa je studentsko pripremanje za rad u institucijama u kojima je na snazi zabrana zapošljavanja gotovo apsurdno.

Sve to ne znači da studenti ne treba i na ovaj način da idu na praksu. Profesorke Filozofskog fakulteta u Beogradu Dragana Pavlović Breneselović i Snežana Medić napominju, međutim, da naše akademske studije ne treba ni svoditi na strukovne. Jer postoje visokoškolske institucije koje su orijentisane pretežno na praksu i na pripremanje za određena zanimanja – to su visoke škole strukovnih studija, podseća dr Pavlović Breneselović, dok su akademske studije namenjene budućem pozivu, ali i naučnoistraživačkom radu, i tu se ne može govoriti o dominaciji prakse i o dualnom obrazovanju.

I studentske prakse moraju se razlikovati, napominje dr Snežana Medić i objašnjava da neka volontiranja pomažu studentima da ovladaju umećima važnim za buduću profesiju, a neka im koriste da kritički preispituju ono što se dešava u stvarnosti, što je takođe deo njihovih akademskih studija. Kao primer ovih razlika, dr Medić pominje školsku pedagogiju, koja je u vezi s praksom studenata u školama i dečjim vrtićima, ali i socijalnu pedagogiju i andragogiju, u okviru kojih studenti saznaju, recimo, kako pojedine institucije rade na zaštiti manjinskih grupa.

Naše sagovornice sa Filozofskog fakulteta zato kažu da, kad je o studentskoj praksi reč, veći deo problema kod nas leži na drugoj strani – tamo gde studenti odlaze da volontiraju. I naši školarci bi trebalo da imaju osposobljene mentore koji će ih provoditi kroz proces obuke s tačno određenim ciljevima, rezultatima i kompetencijama, a to se ovde ne dešava, i zato se čak suočavamo sa zloupotrebama ove prakse, kada pojedine firme na taj način rešavaju neke svoje dnevne kadrovske potrebe (kad student, umesto radnika sa biroa, jeftinije „odradi” neki posao).

Na primedbu da je privreda kod nas slabo razvijena i najčešće sa zastarelom opremom koja ne odgovara potrebama savremenog školstva, Snežana Medić pominje sasvim drukčija iskustva – Švajcarske.

– Kad se kod nas pre deceniju i po krenulo u reformu obrazovanja, posetili smo Švajcarsku da vidimo kako funkcioniše njihov školski sistem. Jedna od tema bila je i studentska, a pre svega đačka praksa. Nama nije bilo sasvim jasno kakav je interes privrede Švajcarske da đake i studente prima na obuku. Pitala sam pomoćnika ministra šta privrednike motiviše na to i on mi je rekao da, prvo, privatni sektor neće da dozvoli da dođe do manjka radne snage onog profila koji je tom sektoru potreban, jer bi ta radna snaga tada bila mnogo skuplja. Pored toga, od onih koje prime na praksu privrednici mogu da izaberu najbolje i zadrže ih kod sebe. Rečeno mi je i da svaki mentor u Švajcarskoj dobija listu obaveza koje mora da ispuni tokom rada sa učenikom i posebna komisija proveravala je rezultate te obuke. Ali mentor je u Švajcarskoj očigledno bio zainteresovan i osposobljen da obuči školarca, što ovde često nije slučaj – kaže Medićeva i dodaje: 

– Mnogo je faktora koji u svemu ovome utiču jedan na drugi. A ovako, organizovati dualno radi dualnog i praksu radi prakse, efekti su mnogo skromniji.