Кинеске ракете у спорним водама

„Земље које такође полажу право на ове воде раније су знале да им Кина будно прати сваки корак. Сада знају да су у досегу кинеских пројектила. То је врло снажна, неизречена претња”, каже за Ројтерс Грег Полинг из вашингтонског Центра за стратешке и међународне студије.

Постављеним ракетама Кина може да погоди пловила удаљена 295 наутичких миља (скоро 550 километара), док пројектили земља–ваздух досежу до дронова, авиона и крстарећих ракета на удаљености од 160 наутичких миља (300 километара), наводе извори Си-Ен-Би-Сија.

Извештај није хтело да коментарише ни кинеско ни америчко министарство одбране. Представница кинеског министарства спољних послова саопштила је да Кина има неспорни суверенитет над острвима Спратли и да је свака инсталација у сврху националне безбедности.

„Они који немају намеру да буду агресивни не треба да се плаше”, пренео је Ројтерс обраћање Хуа Чунјинг новинарима у Пекингу. Додала је и да се Кина нада да ће „релевантне стране на то гледати објективно и мирно”. Једна од тих страна је Америка, која до сада није мирно посматрала како Кина претвара пешчане спрудове у вештачка острва и на њима гради писте и инсталације које би могле понети и оружје.

„Они практично праве стационарне носаче авиона и на њих постављају ракете. Уносе нам се у лице и кажу да су то од давнина њихове територијалне воде”, говорио је пре доласка у Белу кућу Стив Бенон, некада један од главних људи у новој администрацији, предвиђајући рат две силе баш због острва. Трампови саветници жалили су се да је сувише кротак Обама охрабрио „кинеску агресију”.

Рекс Тилерсон је рекао у време док је био кандидат за државног секретара да Кини треба забранити приступ острвима, упоредивши њихову градњу са руском анексијом Крима. Пекинг је реаговао прилично уздржано, стављајући до знања да суверенитет над овом територијом посматра као свршену ствар коју Америка не може променити без војног сукоба.

Море које Кина скоро у целости сматра својим примамљиво је и због индиција да је богато нафтом и гасом. Америчке безбедносне структуре првенствено брину да би Кина могла да користи ове истурене острвске испоставе за оспоравање регионалног присуства САД и да би лако могла да надмаши војне снаге свих других земаља које такође имају територијалне претензије. Те државе су политички ближе Вашингтону, али су се неке у последње време зближиле с Пекингом.

Арбитражом у Хагу пресуђено је 2016. да Филипини имају право на експлоатацију нафте и гаса око неколико острваца у Спратлију, али Пекинг није признао одлуку. Родриго Дутерте, председник традиционалног америчког савезника, отказао је прошлог априла најављено побадање заставице на једном од острва да „не наљути кинеске пријатеље”. У међувремену су почели преговори како да две земље заједно експлоатишу нафту.

Аустралија и Нови Зеланд су још раније упозорили да Кина настоји да појача утицај у региону кроз програме помоћи, а Канбера оптужује Пекинг да милитаризацијом острва ствара климу напетости и неповерења у Јужном Кинеском мору.

Допринос равнотежи на ободу Тихог океана жели дати и Француска. После посете Сиднеју, где је истакао важност тога да „у новом контексту не постоји никаква хегемонију у региону”, Емануел Макрон је јуче допутовао на француску територију Нову Каледонију, која ће у новембру имати референдум о независности. Острво богатом никлом, 1.200 километара источно од Аустралије, у средишту је Макроновог плана да ојача утицај Француске у региону Пацифика. У кампањи „за останак” један од главних аргумената је да, ако изгласа независност, острво ризикује да постане „кинеска колонија”.