Kineske rakete u spornim vodama

„Zemlje koje takođe polažu pravo na ove vode ranije su znale da im Kina budno prati svaki korak. Sada znaju da su u dosegu kineskih projektila. To je vrlo snažna, neizrečena pretnja”, kaže za Rojters Greg Poling iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije.

Postavljenim raketama Kina može da pogodi plovila udaljena 295 nautičkih milja (skoro 550 kilometara), dok projektili zemlja–vazduh dosežu do dronova, aviona i krstarećih raketa na udaljenosti od 160 nautičkih milja (300 kilometara), navode izvori Si-En-Bi-Sija.

Izveštaj nije htelo da komentariše ni kinesko ni američko ministarstvo odbrane. Predstavnica kineskog ministarstva spoljnih poslova saopštila je da Kina ima nesporni suverenitet nad ostrvima Spratli i da je svaka instalacija u svrhu nacionalne bezbednosti.

„Oni koji nemaju nameru da budu agresivni ne treba da se plaše”, preneo je Rojters obraćanje Hua Čunjing novinarima u Pekingu. Dodala je i da se Kina nada da će „relevantne strane na to gledati objektivno i mirno”. Jedna od tih strana je Amerika, koja do sada nije mirno posmatrala kako Kina pretvara peščane sprudove u veštačka ostrva i na njima gradi piste i instalacije koje bi mogle poneti i oružje.

„Oni praktično prave stacionarne nosače aviona i na njih postavljaju rakete. Unose nam se u lice i kažu da su to od davnina njihove teritorijalne vode”, govorio je pre dolaska u Belu kuću Stiv Benon, nekada jedan od glavnih ljudi u novoj administraciji, predviđajući rat dve sile baš zbog ostrva. Trampovi savetnici žalili su se da je suviše krotak Obama ohrabrio „kinesku agresiju”.

Reks Tilerson je rekao u vreme dok je bio kandidat za državnog sekretara da Kini treba zabraniti pristup ostrvima, uporedivši njihovu gradnju sa ruskom aneksijom Krima. Peking je reagovao prilično uzdržano, stavljajući do znanja da suverenitet nad ovom teritorijom posmatra kao svršenu stvar koju Amerika ne može promeniti bez vojnog sukoba.

More koje Kina skoro u celosti smatra svojim primamljivo je i zbog indicija da je bogato naftom i gasom. Američke bezbednosne strukture prvenstveno brinu da bi Kina mogla da koristi ove isturene ostrvske ispostave za osporavanje regionalnog prisustva SAD i da bi lako mogla da nadmaši vojne snage svih drugih zemalja koje takođe imaju teritorijalne pretenzije. Te države su politički bliže Vašingtonu, ali su se neke u poslednje vreme zbližile s Pekingom.

Arbitražom u Hagu presuđeno je 2016. da Filipini imaju pravo na eksploataciju nafte i gasa oko nekoliko ostrvaca u Spratliju, ali Peking nije priznao odluku. Rodrigo Duterte, predsednik tradicionalnog američkog saveznika, otkazao je prošlog aprila najavljeno pobadanje zastavice na jednom od ostrva da „ne naljuti kineske prijatelje”. U međuvremenu su počeli pregovori kako da dve zemlje zajedno eksploatišu naftu.

Australija i Novi Zeland su još ranije upozorili da Kina nastoji da pojača uticaj u regionu kroz programe pomoći, a Kanbera optužuje Peking da militarizacijom ostrva stvara klimu napetosti i nepoverenja u Južnom Kineskom moru.

Doprinos ravnoteži na obodu Tihog okeana želi dati i Francuska. Posle posete Sidneju, gde je istakao važnost toga da „u novom kontekstu ne postoji nikakva hegemoniju u regionu”, Emanuel Makron je juče doputovao na francusku teritoriju Novu Kaledoniju, koja će u novembru imati referendum o nezavisnosti. Ostrvo bogatom niklom, 1.200 kilometara istočno od Australije, u središtu je Makronovog plana da ojača uticaj Francuske u regionu Pacifika. U kampanji „za ostanak” jedan od glavnih argumenata je da, ako izglasa nezavisnost, ostrvo rizikuje da postane „kineska kolonija”.