Велика је ствар ћутање

Међутим, све важно и одговорно мора имати позадину, дубоку позадину. Важна реч, потенцијална реч морала је лежати у ћутању, и морала изаћи из ћутања. Све што је човеку вредно, ћутљиво је. Страст једноуди с речима. Велико припремање и преображавање исто тако. Велико измирење и жртвовање исто тако. Зашто се дакле говори тако много и необуздано, и тако узалудно? Шта се хоће са тим пијанством од говорљивости? Зашто један тешко одговорни старац на кормилу света повећава дозе своје говорљивости као неки докони аутомобилист дозе своје брзине? Зар се не зна да је у тешким ситуацијама немогућно говорити опширно, добро, одговорно? Живот није позорница, и државници нису глумци који никако не могу изгубити бистрину главе и достојанство јер им је све до тачке и запете унапред написано. Дотерали смо до болести: да онај ко је изгубио главу, не губи и реч. Напротив. Реч тече, људи казују и поручују све своје рачуне о томе колико јесу и колико могу постати опасни, и колико су и у чему изузетак над свима другима. Радио, техника наше хистерије, одмах то разнесе с обе стране екватора. И одмах и сви други ударе у говорење да су и они тачно такви изузеци, и изузетак одједаред постаје правило, и није више ни нов, ни важан, ни страшан. Истопио се тако један политички фактор; то води у конфузију, а конфузија опет у говорење.

У енглеском парламенту пао је шамар због говорења. Некада на речи скупа Енглеска примила је такође технику говорења. Говори за месец дана колико пре за десет година. Све казује. Њена порука у новинама била је раније празник и вердикт. Сада више није. Тако је онда један дрски посланик смео да Британију повуче за језик да би му казала још више. Други посланик се скандализовао, и одјекнуо је шамар. Онда је енглески парламент величанствено заћутао, и замрзао у непокрету. После дуго времена знао је опет једину реч која би се имала казати, и прогутао ју је.

Стално путовање и говорење донело је сувише додирних тачака између држава и народа. И то су сувише вулгарних додирних тачака. Као најобичнији суседи, државе се надговарају и „хватају”, драже се, причињавају стид и бол сваки дан. Ћутање би одузело индискретне и сувише многобројне додирне тачке. Али се кроз бол и стид опет даље говори. Државници се ошамућују говорењем. Заразговарају се тешко одговорни људи као жене. Међутим, неко ко је заћутао, мери и цени и користи се. Израдио се један нов потез руке у политици. Не страшан, напротив, мекан, безмало елегантан потез руке скупљених прстију. Таква мирна рука скоро се неприметно прикучи и напуни тамо где има нешто да прецури. После готовог таквог чина само се конфузија може појавити, конфузија и рефлексне речи.

Путују државници и управљачи. Линије и станице њихових путовања то је данас свету фирмамент. И говоре, говоре ти путници у ходу и у вожњи, седећи и стојећи, са прозора, пред вратима и иза врата. Као да се нека машина сама од себе врти у њима и избацује речи и реченице. На све има одмах одговор. На једно питање сто одговора. Док би ћутање било један одговор на сто питања, једна у позадину прогутана реч која оданде набачена, могла би имати елементарно дејство.

Говорење то је одавање. Данас се тако рећи провиди које су силе и потези унапред осуђени и побеђени. Провиде се малаксавања. А малаксавања мора бити, јер су то и плодни моменти кад се изједначују противности у једном бићу или збивању. Али малаксавање је приватна ствар и треба да остане прикривено. Ћутање би га прикрило. Али се не ћути. Изнеговала се лажна манија да треба говорити како ни материјалног ни моралног малаксавања нема. А малаксавање се провиди кроз провидност у одсуству густог и мирног ћутања.
(Политика, 23. април 1938. године)