Нека дођу

Ономад се загребачки градоначелник опкладио с пријатељем у 20.000 евра, на резултат утакмице енглеске фудбалске лиге. И добио опкладу. Одјекнуло то у хрватској јавности, с прегршт критика и осуда. Откуд му и зашто, била су два епицентрална питања. Шта откуд му! Па, човек се кладио својим парама. Да се све то исто десило 400 километара на исток и пришило неком нашем политичару, општеприхваћена узгредна констатација би била: „Па какав је он политичар (градоначелник) ако нема пишљивих 20 хиљадарки. А што се кладио, зар тиме не иритира гласаче и не квари и свој и имиџ своје странке? Наш најчешћи одговор би био: „Па воли човек”. Јер, шта све утиче на рејтинг и имиџ политичара, код нас је помало друкчије него код других. А споменутом првом човеку хрватске престонице то није први гаф. Направио је и саобраћајку у пијаном стању, па хтео да побегне, стигли га полицајци, он се порвао. После се извињавао до неба.

Да се то слично десило код нас, криви би били полицајци, алкометар, политички противници који подмећу... Ко сме нашима да стане на пут, да их заустави кад се они возе? Нико, бре! Примера је толико да, ако почнем са њима, испало би да сам у предизборној трци навијачки расположен.

Високи политичар из Чешке није могао да докаже порекло новца којим је купио стан, па је, изложен жестоким критикама, поднео оставку и шта све још не. А код нас да је био, певао би од среће. Какав стан, ма пет стечених станова да има, ником ништа. Чуј, порекло пара, стана... Смешно! Што више станова, то је ваљда реч о већем шмекеру. „Уме”, казали би наши. Тако и реагују кад неко неког код нас покуша да критикује приписујући му сумњиво порекло имовине.

Шведска министарка купила неколико чоколадица на терет државе и попила корпу. Код нас се чоколадице и не евидентирају. Сматра се то начином да се подигне ниво шећера који политичарима, зна се, пада чим се изнервирају! Куповина државним парама ствари за личну употребу није кривично дело, све док се не докаже супротно. Зар код нас може неко да замисли министра који се правда што је јео на рачун службе. Наши и када једу, једу због државног интереса. Наши посланици су као рели возачи. Прво једу у скупштинској мензи за „џ”, па преваљују зарад државних послова толике километре да би им позавидели и чланови експедиција на Килиманџаро и Монт Еверест. То што дођу на скупштинску благајну па наплате километражу подводи се под нормалне околности. А тамо у далекој Аустралији, премијер државе Викторија нашао се под правом канонадом критика јавности пошто је службени аутомобил злоупотребио да би се превезао циглих 400 метара. „Путовао” је тој релацији, јер је журио да стигне на потписивање уговора о спречавању загађења и климатских промена. Правдао се он да најчешће пешачи на састанке, али је овај пут морао да телефонира да би добио додатне информације у вези са састанком, па је зато морао да користи службено возило. Аустралијанци баш нису имали разумевања за његове прохтеве.

Кад би тај Чех, Швеђанка и Аустралијанац дошли код нас, били би примљени као хероји, сви би их тапшали по рамену, тешили... није ми баш јасно зашто, али је тако!