Међа, саксија и пролаз до гроба

Почели су да дотерују гроб истом брзином и у истом стилу као и кућу. Подигли су споменик сваком покојнику и поставили мермерне плоче са стиховима. Донели су посуде за цвеће и свеће, поставили клупе. Около су направили стазу од туцаног камена и уз њу ограду с капијом на којој је великим китњастим словима исписано „породица Кишференц”. Када је две године касније умро деда Кишференц, и њему су подигли споменик. Простора за пролаз већ је тада било веома мало, па је дедина биста прешла на територију Лазића. Они су се озбиљно наљутили тек када је умро деда Лазић и када гробари с ковчегом нису могли да прођу поред бисте деде Кишференца. Прескакали су неко шибље, а посмртна поворка стајала је у блату до колена јер на стази није било места. Лазићи су тужбом тражили да суседи „ослободе заједничку стазу од споменика, фигура, жардињера, клупа и осталог кича”.

Суд је после вештачења одредио да је 90 центиметара сасвим довољно за пролаз и живих и мртвих и да ограда мора да се помери пола метра према мађарској гробници. А лабудови и онај кич остају. То је већ ствар укуса.

У судници је тако својевремено решен спор познат као „ладолеж”, између двојице суседа, Ристе и Симе. Први је живео у приземљу куће, а други на спрату. Степенице до горе биле су са спољне стране и пролазиле тик уз Ристин прозор. А Риста је волео цвеће, па је на прозорски симс ставио велику саксију ладолежа. Сими је цвеће сметало, па би саксију, сваки пут кад би пролазио, спуштао на степениште. Риста га је опомињао да то не ради, али пошто Сима није слушао, тужио га је суду. Тек када га је суд „ударио по џепу” Сима се окануо ладолежа.

Јова је затрпао канал којим је отицала киша с падине. Знао је да ће тако сва вода да се слије у Томино двориште, па је ипак то урадио. Како је то изгледало када падне мало јачи пљусак, није тешко замислити, посебно ако се зна да је у близини било много септичких јама. А прошла је цела кишна сезона док су проблем на суду решили.

Кад је деда умро, Тасићи су поделили кућу по вертикали. Воја лево, Миша десно. Онда је Воја отишао са женом на море, а Миша је у избетонираном дворишту ископао велику рупу и у њу посадио бор. Баш на месту где је пре много година бор посадио њихов деда, који је годинама уживао у хладовини, док дрво није спалио гром. Воји се идеја о хладовини није нимало допала.

„Бор је баш испред степеништа и тачно изнад канализације, па ће корен искидати цеви, а вода љуља темеље куће”, писао је Воја у тужби. Судија је узалуд покушао да помири браћу, упозоравајући их да одустану пре него што све постане веома скупо. После много вештачења и разних процена, Воја је схватио да спор неће добити, али је од тужбе одустао тек када је брата натерао да поделе судске трошкове.

Иза Зорине куће, у једном приградском насељу код Београда, плац је купио нови комшија Јован. Једини прилаз до тог плаца водио је преко Зориног дворишта, омеђеног високом гвозденом оградом. Она је дозволила комшији да аутомобилом прилази својој кући преко њене земље, али уз услов да капију увек уредно отвори и затвори. Повод за њену тужбу избио је када је Јован једног дана развалио капију јер му је досадило да сваки пут излази из кола да би отворио и затворио врата. У парници се дуго расправљало и о другим размирицама двоје комшија, али није познато како су проблем решили јер је она изненада повукла тужбу.

Слично је почела и прича извесне Јованке, која је била удата за покојног Благојевог брата, после чије је смрти с девером поделила плац. Склопили су уговор према коме он може да користи њен део плаца за прилаз до своје земље. Обоје су на плацевима саградили викендице. Док је Јованка ту боравила ретко, Благоје је долазио сваког викенда. Проблем је избио када је, уместо пута до куће, затекао преоран друм по коме се више није могло возити. Тужио је снају, која се у међувремену одселила у Словенију. Јованка је за адвоката ангажовала свог сина, иначе вечитог студента права, без адвокатске лиценце и парница је трајала унедоглед. Испоставило се да су за „орање друмова” криви нови власници којима је раније продала плац. Пошто је Благоје изгубио спор, на ред је дошао судски цех. Јованкин син затражио је на име трошкова путовања из Словеније и вишегодишњег парничења суму која је тада била десет пута већа него што би тражио било који адвокат који је завршио Правни факултет. Суд то није прихватио, али су се Јованка и син жалили, а спор је окончан када су им прихваћени „само” троструко већи трошкови од уобичајених. Да ли је син касније постао „прави” адвокат, није познато.          

Врата до врата

Да је згодно бити добар с првим комшијом знају само ретки срећници, а у стварности „врата до врата” нису гаранција чак ни за пристојне односе. Често је први комшија највећи непријатељ, а парничне архиве пуне су прича о анонимним људима који правду око наизглед баналних ствари траже на суду. У судским процесима који много коштају и трају годинама изглађују се проблеми обичног света, а у записницима и памћењима адвоката и судија остају необичне трагикомичне приче.