Нови пробој Хезболаха
Притиснути тешком сенком рата у Сирији, либански бирачи су добили прилику да први пут после девет година изађу на биралишта надајући се раскиду са системом политичког непотизма, изласку из економске стагнације и смањењу корупције, али слаба излазност потврдила је висок степен неверице да је то могуће. Једина арапска земља Блиског истока са снажном парламентарном традицијом, која је омогућавала да готово свака од 18 различитих етничких или верских заједница буде представљена на одговарајући начин, потврдила је да је апатична, али и подељена.
Рат у Сирији поставио је либанске странке или уз Хезболах или против Хезболаха. У таквом амбијенту, највећи успех остварили су управо хезболаси.
Моћна шиитска милитантна група и политичка странка блиска Ирану је према првим извештајима заједно са партнерима освојила најмање 67 мандата у парламенту од 128 места која равномерно деле хришћани и муслимани.
То што су хезболаси заједно са шиитским покретом Амал председника парламента Набиха Берија и хришћанским Слободним патриотским фронтом председника државе Мишела Ауна освојили преко половине места у парламенту активирало је аларме у САД и у Израелу, где највише страхују од ширења иранског утицаја и стварања тзв. шиитског полумесеца од Техерана до Медитерана.
У парламент се вратио и знатан број миљеника Дамаска из времена када је Сирија 15 година контролисала Либан по завршетку грађанског рата. Тако је 4,5 милиона Либанаца уместо очекиваног економског опоравка сада суочено са појачаним ризиком конфликта Израела и Хезболаха који су лета 2006. већ водили кратак али разоран рат, али и могуће обнове растућег утицаја Сирије.
Либерално-националистичка хришћанска групација Либанске снаге Самира Жаже, велики противник Хезболаха, готово да је удвостручила број посланика наговештавајући све оштрије линије секташке поларизације у земљи у којој је грађански рат беснео од 1975. до 1990.
Иако је изгубио готово трећину мандата које је имао, очекује се да ће прозападни Покрет будућности премијера Саада Харирија окупити нову коалицију. Саад Харири, син 2005. године убијеног премијера Рафика, отвориће ускоро консултације о формирању нове владе националног јединства која ће укључити све старе странке.
Према компромису још из 1943, који је представљао тадашњи распоред снага између хришћана, сунита и шиита, шеф државе је хришћанин-маронит, премијер сунит, а председник парламента шиит.
Иако су ово били избори на које је први пут могло да изађе 800.000 људи, иако је кампања први пут вођена и на друштвеним мрежама, потврђено је да се класични трендови нису много променили у друштву прецизно дефинисаних граница између ентитета чије странке предводе непроменљиви породични кланови.
Ово су били први избори на којима се гласало по новом изборном систему. Још од 1960. Либан је чекао на пропорционални изборни закон како би парламент представио веродостојнију слику етнички и верски мењајуће земље. После мукотрпних преговора, прошле године такав закон је изгласан замењујући архаична правила.
Нови изборни закон најмање проблема изазвао је међу хезболасима као и традиционално дисциплинованим Либанским снагама. Шиити су били окупљени само око једног кандидата, председника парламента Набиха Берија.
Либанска штампа објављивала је уводнике апелујући на бираче да искористе своје право, подсећајући истовремено да и од новог изборног закона не треба очекивати да ће преко ноћи отклонити све проблеме везане за секташтво, непотизам, клијентелизам или корупцију.
Либан је суочен са мноштвом криза: избеглице из Сирије су неиздржив притисак на јавне службе, привреда посустаје притиснута огромним дугом, шири се страх од новог рата Хезболаха и Израела, а политичка класа не успева да нађе решења.
Међународна заједница је прошлог месеца Либану обећала инвестициони програм вредан 11 милијарди долара. Либан је до сада примио десетине милиона долара помоћи како би се суочио са милион сиријских избеглица, али међународни инвеститори и донори очекује да земља крене у озбиљне економске реформе и смањи свој дуг.
Колико је то могуће у све нестабилнијем окружењу? Либански бирачи желе промене. Ретки мисле да ће се оне догодити. Опредељивали су се за „познатог ђавола” у страху да ће новајлије унети непредвиђен хаос. Ипак, сачуван је понос на ретку арапску демократију.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
