Novi proboj Hezbolaha
Pritisnuti teškom senkom rata u Siriji, libanski birači su dobili priliku da prvi put posle devet godina izađu na birališta nadajući se raskidu sa sistemom političkog nepotizma, izlasku iz ekonomske stagnacije i smanjenju korupcije, ali slaba izlaznost potvrdila je visok stepen neverice da je to moguće. Jedina arapska zemlja Bliskog istoka sa snažnom parlamentarnom tradicijom, koja je omogućavala da gotovo svaka od 18 različitih etničkih ili verskih zajednica bude predstavljena na odgovarajući način, potvrdila je da je apatična, ali i podeljena.
Rat u Siriji postavio je libanske stranke ili uz Hezbolah ili protiv Hezbolaha. U takvom ambijentu, najveći uspeh ostvarili su upravo hezbolasi.
Moćna šiitska militantna grupa i politička stranka bliska Iranu je prema prvim izveštajima zajedno sa partnerima osvojila najmanje 67 mandata u parlamentu od 128 mesta koja ravnomerno dele hrišćani i muslimani.
To što su hezbolasi zajedno sa šiitskim pokretom Amal predsednika parlamenta Nabiha Berija i hrišćanskim Slobodnim patriotskim frontom predsednika države Mišela Auna osvojili preko polovine mesta u parlamentu aktiviralo je alarme u SAD i u Izraelu, gde najviše strahuju od širenja iranskog uticaja i stvaranja tzv. šiitskog polumeseca od Teherana do Mediterana.
U parlament se vratio i znatan broj miljenika Damaska iz vremena kada je Sirija 15 godina kontrolisala Liban po završetku građanskog rata. Tako je 4,5 miliona Libanaca umesto očekivanog ekonomskog oporavka sada suočeno sa pojačanim rizikom konflikta Izraela i Hezbolaha koji su leta 2006. već vodili kratak ali razoran rat, ali i moguće obnove rastućeg uticaja Sirije.
Liberalno-nacionalistička hrišćanska grupacija Libanske snage Samira Žaže, veliki protivnik Hezbolaha, gotovo da je udvostručila broj poslanika nagoveštavajući sve oštrije linije sektaške polarizacije u zemlji u kojoj je građanski rat besneo od 1975. do 1990.
Iako je izgubio gotovo trećinu mandata koje je imao, očekuje se da će prozapadni Pokret budućnosti premijera Saada Haririja okupiti novu koaliciju. Saad Hariri, sin 2005. godine ubijenog premijera Rafika, otvoriće uskoro konsultacije o formiranju nove vlade nacionalnog jedinstva koja će uključiti sve stare stranke.
Prema kompromisu još iz 1943, koji je predstavljao tadašnji raspored snaga između hrišćana, sunita i šiita, šef države je hrišćanin-maronit, premijer sunit, a predsednik parlamenta šiit.
Iako su ovo bili izbori na koje je prvi put moglo da izađe 800.000 ljudi, iako je kampanja prvi put vođena i na društvenim mrežama, potvrđeno je da se klasični trendovi nisu mnogo promenili u društvu precizno definisanih granica između entiteta čije stranke predvode nepromenljivi porodični klanovi.
Ovo su bili prvi izbori na kojima se glasalo po novom izbornom sistemu. Još od 1960. Liban je čekao na proporcionalni izborni zakon kako bi parlament predstavio verodostojniju sliku etnički i verski menjajuće zemlje. Posle mukotrpnih pregovora, prošle godine takav zakon je izglasan zamenjujući arhaična pravila.
Novi izborni zakon najmanje problema izazvao je među hezbolasima kao i tradicionalno disciplinovanim Libanskim snagama. Šiiti su bili okupljeni samo oko jednog kandidata, predsednika parlamenta Nabiha Berija.
Libanska štampa objavljivala je uvodnike apelujući na birače da iskoriste svoje pravo, podsećajući istovremeno da i od novog izbornog zakona ne treba očekivati da će preko noći otkloniti sve probleme vezane za sektaštvo, nepotizam, klijentelizam ili korupciju.
Liban je suočen sa mnoštvom kriza: izbeglice iz Sirije su neizdrživ pritisak na javne službe, privreda posustaje pritisnuta ogromnim dugom, širi se strah od novog rata Hezbolaha i Izraela, a politička klasa ne uspeva da nađe rešenja.
Međunarodna zajednica je prošlog meseca Libanu obećala investicioni program vredan 11 milijardi dolara. Liban je do sada primio desetine miliona dolara pomoći kako bi se suočio sa milion sirijskih izbeglica, ali međunarodni investitori i donori očekuje da zemlja krene u ozbiljne ekonomske reforme i smanji svoj dug.
Koliko je to moguće u sve nestabilnijem okruženju? Libanski birači žele promene. Retki misle da će se one dogoditi. Opredeljivali su se za „poznatog đavola” u strahu da će novajlije uneti nepredviđen haos. Ipak, sačuvan je ponos na retku arapsku demokratiju.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
