Павловљев рефлекс и војни закони

Трећи дан расправе у појединостима о Предлогу закону о војном образовању у Скупштини Србије и јуче је протекао у међусобном надгорњавању напредњака и опозиционара о томе ко је и како уништавао војску, да ли су министри одбране били компетентни за тај посао, а стигло се и до приче о Павловљевом рефлексу и псима.

Прве варнице изазвао је Радослав Милојичић (ДС), поменувши несрећу војног хеликоптера од пре три године, а говорио је о „несавесном понашању СНС-а, па тако на место министра дође Братислав Гашић, који изда наређење после којег живот изгуби седморо људи, мора да постоји одговорност ко је упутио војне пилоте у невреме”.

Министар Александар Вулин питао је чиме је „господин (Драган) Шутановац заслужио да буде министар, тиме што је кршећи закон узео отпремнину у једном министарству и постао министар у другом?” Додао је да је сваки министар одбране има одговорност према војсци, да води рачуна о њој, да не уништава оружје, армију и официре: „Суштински проблем је што они доживљавају војску као плен, па ко је министар он је Бог. Ја нисам Бог, моје је да обезбедим новац и да се политика ове земље спроводи. Немојте, молим вас, ову трагедију да користите, ако имате стида и образа. Немојте да оптужујете људе за смрт, немате право на то, ниједан политичар нема то право. То право имају судови. Нико није донео такву пресуду. Како вас није срамота. Седам мртвих”. Реаговао је и Александар Мартиновић (СНС) рекавши да је „ово што ради ДС месецима нечовечно, лицемерно, некрофилно, морбидно и болесно”. Подсетио је да је хеликоптер спасавао новорођенче из Новог Пазара и „сада смо ми хтели да падне хеликоптер, да ли ви стварно мислите да неко у СНС трља руке када се деси било каква несрећа или било шта што ужасава сваког нормалног у пристојној држави, где људи не покушавају да стекну политичке поене на смрти невиних људи, то искључиво ради ДС”. Милојичић је добацио: „Само се Вучић напије кад убију Ђинђића”. Мартиновић је одвратио да неће да одговара на „дивљачко добацивање човека који је упропастио сопствену општину”.

„Варничење” је изазвао и Зоран Живковић (НС) наводећи да, „по логици ствари” СНС мисли да закон није добар, пошто је поднео највише амандмана, „наравно, повући ће они те амандмане, или ће да чекају звук звона и у познатом ефекту, који је одавно дефинисао руски научник Павлов, да гласају против”. Мартиновић му је рекао да „посланици СНС-а нису пси, Павловљев рефлекс је резултат експеримента научника Павлова, дакле Зоран Живковић је посланичку групу СНС-а назвао псима”. Обративши се председавајућем Владимиру Маринковићу, Мартиновић јер рекао: „Нико нема ништа против да свако каже своје мишљење, али целу посланичку групу упоредити са псима на којима се вежбају некакви рефлекси је недопустиво. Разумем да је он човек у политичком безнађу. Странка му се распала, сви живи га напустили, сам је као вук самотњак у Народној скупштини, остало му је само да вређа”.

Живковић је одвратио да је смисао његовог излагања био у логици, а не у псима и додао: „То где се ко препознаје, није моје да се тиме бавим.” Мартиновић је одвратио да стоји иза онога што је рекао, „претходни говорник не зна да прича о амандману, па вређа посланике СНС-а упоређујући их са псима.”

Образлажући свој амандман Александар Мартиновић казао је да се нада да „више никада нећемо имати министра војног, који је 2007. године рекао америчком амбасадору Мајклу Полту да је његова мисија да припреми српске опружане снаге за улазак у НАТО, а да му је проблем око 200 припадника МУП-а, али да будно мотри на њих због косовског искуства”. Додао је да се нада и да нећемо имати тужиоца за ратне злочине који рапортира саветнику америчке амбасаде, као 2012, поменувши и недавне „монструозне оптужбе против Љубише Диковића, начелника ГШ ВС, иначе дивног човека, ваљда им није довољно српских глава и српског живог меса испорученог Хашком трибуналу, па се појавила та монструозна оптужба.”

Министар Вулин је рекао да ће чувати војну неутралност и додао. „Не једном су покушавали да генерала Диковића и многе друге часне официре провуку кроз блато лажи да истину о херојском отпору прикажу као злочин, нажалост врло често су за то имали подршку људи из политичких кругова наше земље. Војска је поносна на сваког свог официра, од начелника ГШ до сваког учесника у одбрани земље.”