Кад крпељ убоде, дуг пут до анализе
Искуствa сa крпељима имали су ових дана, изгледа, многи Београђани. Међу њима и потписница ових редова. Где ме је и како та крвопија пронашла, није ми баш остало јасно, јер је једина зелена површина на којој сам боравила била мали травњак на Дорћолу. Како се закачио за потколеницу остала ми је енигма јер сам носила панталоне са дугим ногавицама и доколенице. Остала сам затечена када сам случајно открила ту малу крвопију.
У први мах сам помишљала на то да га сама уклоним пинцетом, али како ми је прилично дубоко зарио рилице у кожу, одустала сам. Помоћ сам потражила у оближњем дому здравља. Са шалтера су ме упутили у собу за интервенције, где ме је примила сестра.
Погледала је крпеља, окренула се ка инструментима и узела газу на коју је нешто насула.
Нисам реаговала јер сам помислила да је реч о неком уљу које се, како сам прочитала на интернету, појавило и од кога крпељ не повраћа садржај приликом омамљивања. Испоставило се да је крпеља „онесвестила” медицинским бензином. Сестра је два, три пута прешла газом преко крвопије и он је отпустио своје рилице. Извадила га је без проблема и рекла да могу, ако желим, да га однесем на анализу на Војномедицинску академију. Помислила сам – шта има да га носим, али ми је прошла кроз главу прича моје колегинице. Њеном детету су крпеља извадили уз помоћ течног сапуна, али су јој први пут указали на могућност да ова напаст може и да се анализира.
Одлучила сам да га ипак однесем на „контролу”. Сестра га је замотала у ону исту газу, скинула рукавицу коју је носила док је радила, завезала је у чвор, и ја сам са тако „упакованим” крпељом са Чукарице кренула пут Дедиња.
На ВМА сам на петом спрату пронашла собу 11, испред које је у чекаоници било неколико пацијента. Међу њима и мајка четворогодишњег дечака коме се крпељ завукао у косу. Она је пре доласка на ВМА већ била на Инфективној клиници, где су јој рекли да они одавно не ваде крпеље. Упутили су је у матични дом здравља или на ВМА, па је жена одлучила да се не малтретира и дете доведе право у ову институцију, где ће се решити пауколиког ектопаразита.
Људи крај мене држали су своје „крпељасте трофеје” у малим пластичним и стакленим посудицама напуњеним водом. Само је мој „дорћолац” био у пластичној рукавици.
Када сам дошла на ред и сестри показала шта ме је ујело, она је била изненађена. Крпељ је био потпуно онесвешћен у гази натопљеној бензином. Сазнала сам да газа и рукавица нису одговарајући да се крпељ транспортује до места где се анализира и да не сме да се вади уз помоћ било каквог средства, јер том приликом сав, потенцијално заражен садржај свог тела, поврати у крв домаћина. Крпељ се вади полако, уз помоћ пинцете, без наглих покрета, и одлаже у посудицу са мало воде. Било ми је жао што одмах нисам дошла на ВМА. Вађење крпеља у овој установи кошта 560 динара, а анализа 860. Може се урадити сваког радног дана од 7.30 до 15.30 часова, и то без упута лекара. Ван радног времена крпељ може бити одстрањен у Центру за хитну помоћ ВМА.
Анализа је урађена одмах, а резултати су били готови око сат касније. Испоставило се да је мој крпељ заражен и да није реч о „дорћолцу”, него о „дорћолки”. Препорука лекара са ВМА била је да користим антибиотике. Сада сам на „амоксицилину”, а та терапија требало би да траје 21 дан и да се десет дана после ње, уз упут, уради анализа крви у Градском заводу за јавно здравље.
Када сам дошла у свој дом здравља по терапију, дискретно сам докторки рекла да напомене сестрама на који начин треба да ваде и „упакују” крпеља. Мало обуке не би нашкодило ником, а донело би много користи, не само пацијентима, већ и здравственом систему, ако се у обзир узме колико кошта лечење оболелих од лајмске болести.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


