Кад крпељ убоде, дуг пут до анализе

Од­лу­чи­ла сам да га ипак од­не­сем на „кон­тро­лу”. Се­стра га је за­мо­та­ла у ону исту га­зу, ски­ну­ла ру­ка­ви­цу ко­ју је но­си­ла док је ра­ди­ла, за­ве­за­ла је у чвор, и ја сам са та­ко „упа­ко­ва­ним” кр­пе­љом са Чу­ка­ри­це кре­ну­ла пут Де­ди­ња.

На ВМА сам на пе­том спра­ту про­на­шла со­бу 11, ис­пред ко­је је у че­ка­о­ни­ци би­ло не­ко­ли­ко па­ци­јен­та. Ме­ђу њи­ма и мај­ка че­тво­ро­го­ди­шњег де­ча­ка ко­ме се кр­пељ за­ву­као у ко­су. Она је пре до­ла­ска на ВМА већ би­ла на Ин­фек­тив­ној кли­ни­ци, где су јој ре­кли да они одав­но не ва­де кр­пе­ље. Упу­ти­ли су је у ма­тич­ни дом здра­вља или на ВМА, па је же­на од­лу­чи­ла да се не мал­тре­ти­ра и де­те до­ве­де пра­во у ову ин­сти­ту­ци­ју, где ће се ре­ши­ти па­у­ко­ли­ког ек­то­па­ра­зи­та.

Љу­ди крај ме­не др­жа­ли су сво­је „кр­пе­ља­сте тро­фе­је” у ма­лим пла­стич­ним и ста­кле­ним по­су­ди­ца­ма на­пу­ње­ним во­дом. Са­мо је мој „дор­ћо­лац” био у пла­стич­ној ру­ка­ви­ци.

Ка­да сам до­шла на ред и се­стри по­ка­за­ла шта ме је ује­ло, она је би­ла из­не­на­ђе­на. Кр­пељ је био пот­пу­но оне­све­шћен у га­зи на­то­пље­ној бен­зи­ном. Са­зна­ла сам да га­за и ру­ка­ви­ца ни­су од­го­ва­ра­ју­ћи да се кр­пељ тран­спор­ту­је до ме­ста где се ана­ли­зи­ра и да не сме да се ва­ди уз по­моћ би­ло ка­квог сред­ства, јер том при­ли­ком сав, по­тен­ци­јал­но за­ра­жен са­др­жај свог те­ла, по­вра­ти у крв до­ма­ћи­на. Кр­пељ се ва­ди по­ла­ко, уз по­моћ пин­це­те, без на­глих по­кре­та, и од­ла­же у по­су­ди­цу са ма­ло во­де. Би­ло ми је жао што од­мах ни­сам до­шла на ВМА. Ва­ђе­ње кр­пе­ља у овој уста­но­ви ко­шта 560 ди­на­ра, а ана­ли­за 860. Мо­же се ура­ди­ти сва­ког рад­ног да­на од 7.30 до 15.30 ча­со­ва, и то без упу­та ле­ка­ра. Ван рад­ног вре­ме­на кр­пељ мо­же би­ти од­стра­њен у Цен­тру за хит­ну по­моћ ВМА. 

Ана­ли­за је ура­ђе­на од­мах, а ре­зул­та­ти су би­ли го­то­ви око сат ка­сни­је. Ис­по­ста­ви­ло се да је мој кр­пељ за­ра­жен и да ни­је реч о „дор­ћол­цу”, не­го о „дор­ћол­ки”. Пре­по­ру­ка ле­ка­ра са ВМА би­ла је да ко­ри­стим ан­ти­би­о­ти­ке. Са­да сам на „амок­си­ци­ли­ну”, а та те­ра­пи­ја тре­ба­ло би да тра­је 21 дан и да се де­сет да­на по­сле ње, уз упут, ура­ди ана­ли­за кр­ви у Град­ском за­во­ду за јав­но здра­вље. 

Ка­да сам до­шла у свој дом здра­вља по те­ра­пи­ју, дис­крет­но сам док­тор­ки ре­кла да на­по­ме­не се­стра­ма на ко­ји на­чин тре­ба да ва­де и „упа­ку­ју” кр­пе­ља. Ма­ло обу­ке не би на­шко­ди­ло ни­ком, а до­не­ло би мно­го ко­ри­сти, не са­мо па­ци­јен­ти­ма, већ и здрав­стве­ном си­сте­му, ако се у об­зир узме ко­ли­ко ко­шта ле­че­ње обо­ле­лих од лајм­ске бо­ле­сти.