Kad krpelj ubode, dug put do analize
Iskustva sa krpeljima imali su ovih dana, izgleda, mnogi Beograđani. Među njima i potpisnica ovih redova. Gde me je i kako ta krvopija pronašla, nije mi baš ostalo jasno, jer je jedina zelena površina na kojoj sam boravila bila mali travnjak na Dorćolu. Kako se zakačio za potkolenicu ostala mi je enigma jer sam nosila pantalone sa dugim nogavicama i dokolenice. Ostala sam zatečena kada sam slučajno otkrila tu malu krvopiju.
U prvi mah sam pomišljala na to da ga sama uklonim pincetom, ali kako mi je prilično duboko zario rilice u kožu, odustala sam. Pomoć sam potražila u obližnjem domu zdravlja. Sa šaltera su me uputili u sobu za intervencije, gde me je primila sestra.
Pogledala je krpelja, okrenula se ka instrumentima i uzela gazu na koju je nešto nasula.
Nisam reagovala jer sam pomislila da je reč o nekom ulju koje se, kako sam pročitala na internetu, pojavilo i od koga krpelj ne povraća sadržaj prilikom omamljivanja. Ispostavilo se da je krpelja „onesvestila” medicinskim benzinom. Sestra je dva, tri puta prešla gazom preko krvopije i on je otpustio svoje rilice. Izvadila ga je bez problema i rekla da mogu, ako želim, da ga odnesem na analizu na Vojnomedicinsku akademiju. Pomislila sam – šta ima da ga nosim, ali mi je prošla kroz glavu priča moje koleginice. Njenom detetu su krpelja izvadili uz pomoć tečnog sapuna, ali su joj prvi put ukazali na mogućnost da ova napast može i da se analizira.
Odlučila sam da ga ipak odnesem na „kontrolu”. Sestra ga je zamotala u onu istu gazu, skinula rukavicu koju je nosila dok je radila, zavezala je u čvor, i ja sam sa tako „upakovanim” krpeljom sa Čukarice krenula put Dedinja.
Na VMA sam na petom spratu pronašla sobu 11, ispred koje je u čekaonici bilo nekoliko pacijenta. Među njima i majka četvorogodišnjeg dečaka kome se krpelj zavukao u kosu. Ona je pre dolaska na VMA već bila na Infektivnoj klinici, gde su joj rekli da oni odavno ne vade krpelje. Uputili su je u matični dom zdravlja ili na VMA, pa je žena odlučila da se ne maltretira i dete dovede pravo u ovu instituciju, gde će se rešiti paukolikog ektoparazita.
Ljudi kraj mene držali su svoje „krpeljaste trofeje” u malim plastičnim i staklenim posudicama napunjenim vodom. Samo je moj „dorćolac” bio u plastičnoj rukavici.
Kada sam došla na red i sestri pokazala šta me je ujelo, ona je bila iznenađena. Krpelj je bio potpuno onesvešćen u gazi natopljenoj benzinom. Saznala sam da gaza i rukavica nisu odgovarajući da se krpelj transportuje do mesta gde se analizira i da ne sme da se vadi uz pomoć bilo kakvog sredstva, jer tom prilikom sav, potencijalno zaražen sadržaj svog tela, povrati u krv domaćina. Krpelj se vadi polako, uz pomoć pincete, bez naglih pokreta, i odlaže u posudicu sa malo vode. Bilo mi je žao što odmah nisam došla na VMA. Vađenje krpelja u ovoj ustanovi košta 560 dinara, a analiza 860. Može se uraditi svakog radnog dana od 7.30 do 15.30 časova, i to bez uputa lekara. Van radnog vremena krpelj može biti odstranjen u Centru za hitnu pomoć VMA.
Analiza je urađena odmah, a rezultati su bili gotovi oko sat kasnije. Ispostavilo se da je moj krpelj zaražen i da nije reč o „dorćolcu”, nego o „dorćolki”. Preporuka lekara sa VMA bila je da koristim antibiotike. Sada sam na „amoksicilinu”, a ta terapija trebalo bi da traje 21 dan i da se deset dana posle nje, uz uput, uradi analiza krvi u Gradskom zavodu za javno zdravlje.
Kada sam došla u svoj dom zdravlja po terapiju, diskretno sam doktorki rekla da napomene sestrama na koji način treba da vade i „upakuju” krpelja. Malo obuke ne bi naškodilo nikom, a donelo bi mnogo koristi, ne samo pacijentima, već i zdravstvenom sistemu, ako se u obzir uzme koliko košta lečenje obolelih od lajmske bolesti.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
