Немоћ ирачких бирача

У атмосфери растућих фрустрација многи Ирачани позивали су на бојкот јер би ниска излазност, захваљујући пропорционалном систему, могла да буде начин кажњавања владајуће елите.

Политички лидери апеловали су за излазак на биралишта. Имами у држави блиски џамијама подсећали су вернике да је гласање њихова „религиозна дужност”, мада је угледни шиитски лидер ајатолах Али Систани позвао бираче да сами одлуче како не би „упали у замку оних корумпираних и неуспешних”.

Ирачки проблеми пре свега извиру из доминације секташких шиитско-сунитских група чији сукоби блокирају централну власт у Багдаду, омогућавају снажне утицаје САД и Ирана и продужавају унутрашњи сукоб.

Откако је кампања отворена пре месец дана, секташка тензија се увећавала. Сунитски милитанти Исламске државе запретили су терористичким акцијама и упозорили сунитске Арапа да не излазе на биралишта. Власт је одговорила тако што је данас на 24 сата затворила све аеродроме и копнене граничне прелазе, суспендовала путовања између провинција и ограничила кретање возила.

Семе постојеће кризе посејано је 2005, када је администрација Џорџа В. Буша, упркос реторичким обећањима демократије, уз помоћ шиитских колаборациониста које је довела на власт, земљи наметнула своје политичке структуре.

Ирачки систем почива на систему квота који власт и богатство дели између верских и етничких заједница, али Вашингтон је аминовао доминацију шиитске већине која је маргинализовала суните. Од политичког консензуса који би обезбедио пројекат националног јединства није остало ништа. Директно су отворена врата настанку Исламске државе.

У таквом амбијенту ирачки изборни систем претворио се у процес у коме бирачи готово искључиво прате етносекташки идентитет кандидата и њихових блокова, а не могуће потенцијале за политичко лидерство. Избори служе да би се рециклирала корумпирана и некомпетентна политичка класа која је расцепала Ирак.

За разлику од свог претходника Маликија, премијер Абади је током четири године балансирања између Вашингтона и Техерана донекле поправио ситуацију иако је до 2014, када је изабран као компромисни кандидат, био готово непознат.

Абади показује намеру да сачува интегритет земље и оснажи централну власт. Успео је да утиша Курде који су на референдуму гласали за независност, а обезбедио је и подршку дела сунита који су му захвални што је победио Исламску државу.

Ирачке снаге безбедности, под контролом шиита и њихових милиција, и даље међутим суните сумњиче као симпатизере исламиста гурајући их тако још дубље у опасну изолацију. Реваншизам због Садамових времена, када су сунити држали власт, не попушта мада сунити планирају да се на биралиштима појаве у великом броју у нади да ће се њихов глас чути и да ће њихова судбина бити боља.

Ови избори поново носе опасност да иста већина парламент користи да би рушила „консензус демократију” која је створила олигархију повезану са различитим војним и паравојним структурама – истинским владарима Ирака.

На изборе излази 188 партија окупљених у 27 коалиција. Шиити су подељени у три блока, а расколи међу сунитима донекле поништавају уверење да ирачку политику треба посматрати искључиво дуж линије раскола две највеће групе унутар ислама.

Међу више од 7.100 регистрованих кандидата који траже једно од 328 места у парламенту, трећину чине жене које су током кампање биле суочене са свим врстама опструкције. Међу кандидатима је и Мунтадар ел Зиди, ирачки новинар који је светску славу и девет месеци затвора зарадио када је децембра 2008. у Багдаду на конференцији за штампу ципелом гађао председника Буша, што је највећа увреда у арапском свету. Био је то његов „опроштајни пољубац псу”.

Иран је заинтересован да и преко нове владе сачува свој снажан утицај у Багдаду, а одлука Доналда Трампа о повлачењу Америке из споразума о нуклеарном програму олакшава дипломатску победу Техерана и можда угрожава безбедност 5.000 америчких саветника и војника у Ираку.

Од данашњих избора, првих уз коришћење електронског система који треба да ограничи крађе гласова, не очекује се да дају јасног победника који би формирао нову владу. Следи репетиција мукотрпног преговарања као и после свих ранијих избора, укључујући и седмомесечни застој уочи именовања Абадија за премијера.

Нови турбулентни парламент прети да повећа нестабилност крхке земље. Нова рунда хаоса не само да би канцерогено разјела оно што би требало да буде демократија већ би уништила шансе за излазак из 15-годишње кризе и повећала ризике од нових сукоба.