Nemoć iračkih birača
Iračani danas izlaze na birališta da bi izabrali četvrti parlament od pada Sadama Huseina pre 15 godina, ali i dalje su prepušteni strahu od neizvesne budućnosti, obnove etničkog i sektaškog nasilja, političke stagnacije, endemske korupcije i neefikasnog upravljanja. „Ujedinjen”, „stabilan” ili „prosperitetan” pojmovi su teško primenljivi na postsadamovski Irak koji decenijama ne uspeva da smiri tenziju između tri najveće entičke i verske grupe: većinskih šiita i manjinskih sunita i Kurda.
Atmosferu pred prve izbore posle decembarske pobede nad kalifatom Islamske države karakteriše pesimizam. Iako je centar nezadovoljstva usmeren prema političkoj klasi koja sebi želi da produži opstanak za još četiri godine, opšte je uverenje da se nova administracija neće izboriti sa hroničnim problemima zemlje, a da birači tu ništa ne mogu da promene.
Javnost smatra da nijedan od vodećih kandidata ne zaslužuje važne funkcije. Premijer Hajdar el Abadi dočekan je na nekim mitinzima ljutitim protestima koji su se završili gušanjem sa njegovim obezbeđenjem. Abadi traži novi mandat, a glavni rivali su mu njegov prethodnik Nuri el Maliki i general Hadi el Amiri, lider paravojne koalicije bliske Iranu.
U atmosferi rastućih frustracija mnogi Iračani pozivali su na bojkot jer bi niska izlaznost, zahvaljujući proporcionalnom sistemu, mogla da bude način kažnjavanja vladajuće elite.
Politički lideri apelovali su za izlazak na birališta. Imami u državi bliski džamijama podsećali su vernike da je glasanje njihova „religiozna dužnost”, mada je ugledni šiitski lider ajatolah Ali Sistani pozvao birače da sami odluče kako ne bi „upali u zamku onih korumpiranih i neuspešnih”.
Irački problemi pre svega izviru iz dominacije sektaških šiitsko-sunitskih grupa čiji sukobi blokiraju centralnu vlast u Bagdadu, omogućavaju snažne uticaje SAD i Irana i produžavaju unutrašnji sukob.
Otkako je kampanja otvorena pre mesec dana, sektaška tenzija se uvećavala. Sunitski militanti Islamske države zapretili su terorističkim akcijama i upozorili sunitske Arapa da ne izlaze na birališta. Vlast je odgovorila tako što je danas na 24 sata zatvorila sve aerodrome i kopnene granične prelaze, suspendovala putovanja između provincija i ograničila kretanje vozila.
Seme postojeće krize posejano je 2005, kada je administracija Džordža V. Buša, uprkos retoričkim obećanjima demokratije, uz pomoć šiitskih kolaboracionista koje je dovela na vlast, zemlji nametnula svoje političke strukture.
Irački sistem počiva na sistemu kvota koji vlast i bogatstvo deli između verskih i etničkih zajednica, ali Vašington je aminovao dominaciju šiitske većine koja je marginalizovala sunite. Od političkog konsenzusa koji bi obezbedio projekat nacionalnog jedinstva nije ostalo ništa. Direktno su otvorena vrata nastanku Islamske države.
U takvom ambijentu irački izborni sistem pretvorio se u proces u kome birači gotovo isključivo prate etnosektaški identitet kandidata i njihovih blokova, a ne moguće potencijale za političko liderstvo. Izbori služe da bi se reciklirala korumpirana i nekompetentna politička klasa koja je rascepala Irak.
Za razliku od svog prethodnika Malikija, premijer Abadi je tokom četiri godine balansiranja između Vašingtona i Teherana donekle popravio situaciju iako je do 2014, kada je izabran kao kompromisni kandidat, bio gotovo nepoznat.
Abadi pokazuje nameru da sačuva integritet zemlje i osnaži centralnu vlast. Uspeo je da utiša Kurde koji su na referendumu glasali za nezavisnost, a obezbedio je i podršku dela sunita koji su mu zahvalni što je pobedio Islamsku državu.
Iračke snage bezbednosti, pod kontrolom šiita i njihovih milicija, i dalje međutim sunite sumnjiče kao simpatizere islamista gurajući ih tako još dublje u opasnu izolaciju. Revanšizam zbog Sadamovih vremena, kada su suniti držali vlast, ne popušta mada suniti planiraju da se na biralištima pojave u velikom broju u nadi da će se njihov glas čuti i da će njihova sudbina biti bolja.
Ovi izbori ponovo nose opasnost da ista većina parlament koristi da bi rušila „konsenzus demokratiju” koja je stvorila oligarhiju povezanu sa različitim vojnim i paravojnim strukturama – istinskim vladarima Iraka.
Na izbore izlazi 188 partija okupljenih u 27 koalicija. Šiiti su podeljeni u tri bloka, a raskoli među sunitima donekle poništavaju uverenje da iračku politiku treba posmatrati isključivo duž linije raskola dve najveće grupe unutar islama.
Među više od 7.100 registrovanih kandidata koji traže jedno od 328 mesta u parlamentu, trećinu čine žene koje su tokom kampanje bile suočene sa svim vrstama opstrukcije. Među kandidatima je i Muntadar el Zidi, irački novinar koji je svetsku slavu i devet meseci zatvora zaradio kada je decembra 2008. u Bagdadu na konferenciji za štampu cipelom gađao predsednika Buša, što je najveća uvreda u arapskom svetu. Bio je to njegov „oproštajni poljubac psu”.
Iran je zainteresovan da i preko nove vlade sačuva svoj snažan uticaj u Bagdadu, a odluka Donalda Trampa o povlačenju Amerike iz sporazuma o nuklearnom programu olakšava diplomatsku pobedu Teherana i možda ugrožava bezbednost 5.000 američkih savetnika i vojnika u Iraku.
Od današnjih izbora, prvih uz korišćenje elektronskog sistema koji treba da ograniči krađe glasova, ne očekuje se da daju jasnog pobednika koji bi formirao novu vladu. Sledi repeticija mukotrpnog pregovaranja kao i posle svih ranijih izbora, uključujući i sedmomesečni zastoj uoči imenovanja Abadija za premijera.
Novi turbulentni parlament preti da poveća nestabilnost krhke zemlje. Nova runda haosa ne samo da bi kancerogeno razjela ono što bi trebalo da bude demokratija već bi uništila šanse za izlazak iz 15-godišnje krize i povećala rizike od novih sukoba.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
