Бесмртни Дан победе

Алек­сан­дар Ву­чић и Бен­ја­мин Не­та­ни­ја­ху ни­су као је­ди­ни стра­ни др­жав­ни­ци слу­чај­но би­ли на цен­трал­ној три­би­ни уз Вла­ди­ми­ра Пу­ти­на док су Цр­ве­ним тр­гом на Дан по­бе­де мар­ши­ра­ли ру­ски вој­ни­ци, а не­бом и зе­мљом тут­ња­ла вој­на ма­ши­не­ри­ја од ко­је за­ста­је дах. Ру­си на тај на­чин ни­су са­мо ода­ли по­себ­ну по­част Ср­би­ји и Изра­е­лу, у да­ну ка­да је пре 73 го­ди­не за­слу­га­ма пре све­га Цр­ве­не ар­ми­је сло­мљен фа­ши­зам. Ова­квим из­бо­ром ви­со­ких по­ча­сних го­сти­ју они су под­се­ти­ли „за­бо­рав­не” за­пад­не са­ве­зни­ке у Дру­гом свет­ском ра­ту на то ко је у Евро­пи про­пор­ци­о­нал­но нај­ви­ше стра­дао од Тре­ћег рај­ха.

За­то и не чу­ди што је по­сле вој­не па­ра­де Пу­тин за­јед­но с Ву­чи­ћем и Не­та­ни­ја­ху­ом пред­во­дио „Бе­смрт­ни пук”. За­јед­нич­ка шет­ња тро­ји­це ли­де­ра ули­ца­ма ру­ске пре­сто­ни­це, за­јед­но с још ми­ли­он Мо­ско­вља­на, би­ла је и ја­сна по­ру­ка да не­ће про­ћи по­ку­ша­ји пре­па­ки­ва­ња исто­ри­је ко­ји има­ју за циљ да ума­ње па чак и да ома­ло­ва­же жр­тве ру­ског, срп­ског и је­вреј­ског на­ро­да у по­бе­ди над нај­ве­ћим злом 20. ве­ка. Сли­ка Ву­чи­ће­вог де­де Ан­ђел­ка, ко­ји је уби­јен у Ја­дов­ну, са­мо је сим­бол свих на­ших пре­да­ка ко­ји су не­ви­но стра­да­ли за­то што су Ср­би, или су по­ло­жи­ли жи­во­те у бор­би за сло­бо­ду од на­ци­стич­ког оку­па­то­ра.

 

Пред­сед­ник Ср­би­је у Мо­скву ни­је од­ле­тео пра­во из Ан­ка­ре са­мо због вој­не па­ра­де. Два­на­е­сти би­ла­те­рал­ни су­срет Ву­чи­ћа с Пу­ти­ном, са­мо дан по­што је ру­ски ли­дер че­твр­ти пут по­ло­жио пред­сед­нич­ку за­кле­тву, нај­бо­љи је по­ка­за­тељ ви­ше не­го до­брих од­но­са две др­жа­ве. По­сле раз­го­во­ра у Кре­мљу, ја­сно је да Ср­би­ја мо­же да ра­чу­на на мак­си­мал­ну по­моћ Ру­си­је у по­тра­зи за ком­про­ми­сним ре­ше­њем за Ко­со­во, ко­је не­ће би­ти на ште­ту Бе­о­гра­да.

Осим то­га што ће Пу­тин на Ву­чи­ћев по­зив по­но­во, по­сле че­ти­ри го­ди­не, до­ћи у Бе­о­град кра­јем го­ди­не, Ср­би­ја је на до­бром пу­ту да од Ру­си­је на­ба­ви и нај­мо­дер­ни­је на­о­ру­жа­ње. Сви­ма ко­ји су пра­ти­ли ТВ пре­нос вој­не па­ра­де, у јед­ном тре­нут­ку је за­па­ло за око да су дво­ји­ца ли­де­ра не­што ко­мен­та­ри­са­ла. Ву­чић је срп­ским ме­ди­ји­ма от­крио да му је Пу­тин до­шап­нуо, док су по­ред њих про­ла­зи­ли но­ви ра­кет­ни си­сте­ми си­сте­ми „пан­цир С” и „ура­ган”, да је то пра­ва ствар за Ср­би­ју и да су се од­лич­но по­ка­за­ли у Си­ри­ји.

Да не за­бо­ра­ви­мо, 9. мај је и Дан Евро­пе.

Сти­гао је Ву­чић пра­во из Мо­скве и на про­сла­ву у Му­зеј са­вре­ме­не умет­но­сти. Иако се Ср­би­ја упи­ње свим си­ла­ма да што пре по­ста­не чла­ни­ца ЕУ, гра­ђа­ни као да су се охла­ди­ли и не ве­ру­ју пре­ви­ше у бри­сел­ска обе­ћа­ња. Пре­ма по­след­њем ис­тра­жи­ва­њу аген­ци­је „Ни­на­ме­диа”, ни по­ло­ви­на гра­ђа­на (49,5 од­сто) не би на ре­фе­рен­ду­му гла­са­ла за ула­зак у ЕУ. Оно што би тре­ба­ло да за­бри­не Бри­сел, ако нас уоп­ште искре­но же­ли у свом члан­ству, је­сте да по­др­шку ЕУ нај­ма­ње пру­жа­ју мла­ди. Ни­је чу­до он­да што „Њу­јорк тајмс” у сво­јој ана­ли­зи по­ста­вља пи­та­ње: „За­што би Ср­би­ја бес­ко­нач­но че­ка­ла Европ­ску уни­ју ако мо­же да се окре­не ки­не­ским ин­ве­сти­то­ри­ма?”

А про­шла не­де­ља за­по­че­ла је по­се­том срп­ске де­ле­га­ци­је Ан­ка­ри. Ка­кав је до­чек при­ре­дио Ер­до­ган у је­ку из­бор­не кам­па­ње у Тур­ској, нај­бо­ље опи­су­је Ра­сим Ља­јић: „То је био до­чек, не као да је Ву­чић пред­сед­ник ма­ле Ср­би­је, не­го као да је пред­сед­ник Ки­не и Ру­си­је за­јед­но.” Че­твр­ти су­срет дво­ји­це др­жав­ни­ка за не­пу­ну го­ди­ну озна­чио је вр­то­гла­ви, пре све­га еко­ном­ски, успон са­рад­ње Тур­ске и Ср­би­је. Ре­џеп Та­јип Ер­до­ган не кри­је да му је циљ да го­ди­шња раз­ме­на две зе­мље, са са­да­шњих ми­ли­јар­ду, по­ра­сте нај­пре на три, а ка­сни­је и на свих пет ми­ли­јар­ди до­ла­ра.

Ву­чић ни­је слу­чај­но ис­та­као да је Тур­ска „нај­ве­ћа си­ла” на Бал­ка­ну и да је ва­жно шта ми­сли о пи­та­њи­ма ко­ја су од зна­ча­ја за нас. Иако је Тур­ска од­мах по­сле САД при­зна­ла Ко­со­во, од­но­си с при­штин­ским ру­ко­вод­ством су на озбиљ­ним ис­ку­ше­њи­ма. Ер­до­ган не кри­је да је љут на Ра­му­ша Ха­ра­ди­на­ја за­то што је сме­нио ми­ни­стра по­ли­ци­је на­кон што је овај де­пор­то­вао тур­ске гра­ђа­не озна­че­не као „гу­ле­ни­сте”. Ан­ка­ра мо­жда не­ће по­ву­ћи при­зна­ње Ко­со­ва, али по­ли­тич­ке ак­ци­је При­шти­не се са­да ни­ско ко­ти­ра­ју код Ер­до­га­на, што ства­ра ве­ћи ма­не­вар­ски про­стор Бе­о­гра­ду у ре­ша­ва­њу ко­сов­ског чво­ра.

Ко­со­во је би­ла и не­из­бе­жна те­ма су­сре­та срп­ског и ки­пар­ског пред­сед­ни­ка, Све­тог ар­хи­је­реј­ског Са­бо­ра СПЦ, раз­го­во­ра Та­чи­ја с Мер­ке­ло­вом у Бер­ли­ну, али и са­стан­ка по­ли­тич­ких ди­рек­то­ра за за­пад­ни Бал­кан зе­ма­ља Квин­те у Ва­шинг­то­ну. Ни­кос Ана­ста­си­ја­дис је у Бе­о­гра­ду ја­сно по­ру­чио да, све док је на сна­зи Ре­зо­лу­ци­ја СБ УН 1244, за Ки­пар је јед­но­стра­но про­гла­ше­на ко­сов­ска не­за­ви­сност – не­за­ко­ни­та.

Са­бор СПЦ је, не ма­ње ја­сно, са­оп­штио да пи­та­ње Ко­со­ва и Ме­то­хи­је пред­ста­вља срп­ско цр­кве­но, на­ци­о­нал­но и др­жав­но пи­та­ње пр­вог ре­да, уз апел на­шим др­жав­ни­ци­ма да не сме­ју ни­ка­да да­ти сво­ју са­гла­сност оту­ђе­њу и по­де­ли КиМ. Иви­ца Да­чић ка­же да по­др­жа­ва став Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве да не­ма не­за­ви­сно­сти и не­ма по­де­ле Ко­со­ва, али се пи­та да ли је то мо­гу­ће и да ли је ре­ал­но. „Не­ка не­ко ка­же ка­ко ће­мо се из­бо­ри­ти да не­ма не­за­ви­сно­сти – тр­пље­њем, ра­том, или од­би­ја­њем да у на­ред­них 10 го­ди­на уђе­мо у ЕУ? Си­ту­а­ци­ја је ве­о­ма ком­плек­сна и сва­ко тре­ба да се за­ми­сли”, ка­же срп­ски шеф ди­пло­ма­ти­је.

Пре­ми­јер­ка Ана Бр­на­бић ис­та­кла је да ре­кон­струк­ци­ја вла­де мо­же да са­че­ка јер је КиМ ва­жни­ја те­ма, ма­да је „про­ве­тра­ва­ње” у Не­ма­њи­ној 11 већ за­по­че­ло остав­ком ми­ни­стра фи­нан­си­ја. Сви ода­ју при­зна­ње Ду­ша­ну Ву­јо­ви­ћу за по­сао ко­ји је ура­дио јер за со­бом оста­вља бо­љи бу­џет не­го ка­да је ушао у вла­ду 2014. го­ди­не.