Европ­ски страх од „да­на по­сле”

Евро­па по­чи­ње све убр­за­ни­је да гу­би соп­стве­ни иден­ти­тет. Офан­зив­на так­ти­ка ко­ри­шће­на ве­ко­ви­ма у гло­бал­ној утак­ми­ци на­ро­да, ко­ја је чи­ни­ла да ов­да­шња ци­ви­ли­за­ци­ја уве­ли­ко пред­ња­чи над дру­гим, из на­па­дач­ке пре­шла је у – од­брам­бе­ну. Не без раз­ло­га. Ви­дљи­ва збу­ње­ност свих оних ко­ји у 21. ве­ку по­ку­ша­ва­ју да во­де ов­да­шњу по­ли­ти­ку ја­сно уно­си не­си­гур­ност, па и па­ни­ку. 

Зе­мље на­шег кон­ти­нен­та до­ве­ле су се­бе у си­ту­а­ци­ју да не зна­ју на ко­ју стра­ну да се окре­ну. Ру­си­ја с ис­то­ка све је моћ­ни­ја, Аме­ри­ка са за­па­да све не­за­ин­те­ре­со­ва­ни­ја. Они ко­ји тре­нут­но во­де за­пад­ни део на­шег кон­ти­нен­та као да су се од­ви­кли од раз­ми­шља­ња, пре­пу­сти­ли се до­га­ђа­ји­ма, опу­сти­ли... Осам де­це­ни­ја по­кро­ви­тељ­ства САД ис­то­пи­ло се, а соп­стве­ни пут као да је за­бо­ра­вљен. 

Ни­је сто­га нео­бич­но што је већ и са­ма на­ја­ва про­сла­ве Да­на по­бе­де у Мо­скви (9. ма­ја) ме­ђу не­ке Евро­пља­не уне­ла вид­ну нер­во­зу. На­и­ме, мно­ги као да су пре­ко но­ћи схва­ти­ли да су се успа­ва­ли, убе­ђе­ни да су окон­ча­њем ра­то­ва из про­шлог ве­ка за­вр­ши­ли сав по­сао. Иако, објек­тив­но, ни­јед­на од не­ис­точ­них зе­ма­ља ни­кад ни­је мо­гла, у пра­вом сми­слу те ре­чи, за се­бе да ка­же да је из су­ко­ба про­тив на­ци­зма иза­шла као са­мо­стал­на си­ла по­бед­ни­ца. Чак ни Ен­гле­ска. 

Али оно што је при­ка­за­но на Цр­ве­ном тр­гу у Мо­скви, и по­ред вид­ног по­ку­ша­ја уно­ше­ња за­бу­не од стра­не за­пад­них ме­ди­ја, те­шко да је са со­бом но­си­ло прет­њу. На­про­тив. Оруж­је, па и оно за из­ло­жбу, оста­ло је у со­шка­ма. Ипак, по­ру­ка ни­је схва­ће­на на пра­ви на­чин. Свет­ски ме­ди­ји ви­ше су се тру­ди­ли да по­ка­жу оно што је у гла­ва­ма њи­хо­вих уред­ни­ка, не­го све­ча­ни де­фи­ле ве­те­ра­на из Дру­гог свет­ског (Отаџ­бин­ског) ра­та. Сним­ци са бо­ји­шта у Дон­ба­су има­ли су за­да­так да при­ка­жу ат­мос­фе­ру су­ко­ба ко­ји не је­ња­ва, уме­сто да апе­лу­ју на мир. 

У та­кву Евро­пу тре­ба­ло би да уђе и Ср­би­ја. Да за­бо­ра­ви соп­стве­ну про­шлост, по­ло­жај и да при­сво­ји ту­ђу бу­дућ­ност. Али, ова зе­мља (у окви­ру не­ка­да­шње СФР Ју­го­сла­ви­је) по све­му је јед­на од по­бед­ни­ца ра­та про­тив не­мач­ког на­ци­зма. Иако је у тој бор­би има­ла не­се­бич­ну по­моћ та­да­шњег Со­вјет­ског Са­ве­за. На­и­ме, ни­је­дан осло­бо­ди­лач­ки по­крет у оку­пи­ра­ној Евро­пи, ка­да се у об­зир узму и Ита­ли­ја и Фран­цу­ска, ни­је имао та­кву број­ност као ју­го­сло­вен­ски. То­га су на За­па­ду вр­ло до­бро све­сни. Али и то­га да је сла­ва ју­го­сло­вен­ских по­бед­ни­ка да­ле­ко упе­ча­тљи­ви­ја од жи­га по­ра­за ко­ји но­се њи­хо­ве зва­нич­не вој­ске. 

У ме­ђу­вре­ме­ну, про­ху­ја­ле су де­це­ни­је, мир ко­ји су до­не­ли Со­вјет­ски Са­вез са ис­то­ка и вој­ска САД са за­па­да, по­след­ње је што је Евро­пи у овом тре­нут­ку по­треб­но. Би­ро­кра­ти­ји из Бри­се­ла за оп­ста­нак је по­тре­бан – ха­ос. Без об­зи­ра на то да ли у Укра­ји­ни, у Бо­сни, на Ко­со­ву, у Мол­да­ви­ји, на Бли­ском ис­то­ку… Нео­п­ход­но је скре­ну­ти па­жњу на оно што је ло­ше да се не би ви­де­ло оно што не ва­ља. Све по ма­три­ци: „Си­ту­а­ци­ја је ло­ша, али се – по­гор­ша­ва.” 

Про­па­ган­да је узе­ла ма­ха. По­је­ди­ни европ­ски зва­нич­ни­ци да­ли су се­би пра­во да са­мо­стал­но и ту­ма­че по­ли­ти­ку це­ле уни­је, да кро­је од­но­се на кон­ти­нен­ту, из­да­ју на­ре­ђе­ња, пре­те… Ка­ја Ка­лас, ше­фи­ца ди­пло­ма­ти­је ЕУ, са­мо­вољ­но је се­би при­сво­ји­ла пра­во да се про­мо­ви­ше за пре­го­ва­ра­ча у ми­ров­ном про­це­су из­ме­ђу Мо­скве и Ки­је­ва. Слич­не пре­ро­га­ти­ве се­би су да­ли и не­ки дру­ги, укљу­чу­ју­ћи и Кри­сти­ја­на Шми­та у Бо­сни. 

Све по­ме­ну­то ја­сно ука­зу­је на то да се на за­пад­ном де­лу на­шег кон­ти­нен­та ви­ше не зна „ко пи­је, а ко пла­ћа”. Вид­но дис­тан­ци­ра­ње САД од ов­да­шњих зби­ва­ња, узро­ко­ва­но пре­вас­ход­но све ја­чим ути­ца­јем Ру­си­је, Ки­не, Ин­ди­је, Тур­ске, па и Ира­на, оста­ви­ло је Евро­пља­не у по­ли­тич­ком ва­ку­у­му. Ре­чи не­ка­да­шњих пред­вод­ни­ка Лон­до­на, Па­ри­за и Бер­ли­на као да се од­би­ја­ју о зи­до­ве ћу­та­ња ма­њих игра­ча. У та­квим окол­но­сти­ма већ је и на­ја­ва про­сла­ве окон­ча­ња Дру­гог свет­ског ра­та уне­ла вид­ну па­ни­ку у „бри­сел­ске ду­ше”. 

Ни­је сто­га чуд­но што европ­ски про­стор по­но­во по­ста­је по­ље раз­ми­ри­ца. Не­ки чак по­зи­ва­ју на ја­ча­ње соп­стве­них ар­ми­ја, на по­вра­так вој­не оба­ве­зе, ку­по­ви­ну пре­ску­пог на­о­ру­жа­ња, „уво­ђе­ње ре­да”, па и кон­тро­ли­са­ње ста­ња у дру­штву. Јер, Ста­ри кон­ти­нент је ве­ко­ви­ма био по­зор­ни­ца ме­ђу­соб­них тр­ве­ња и су­ко­ба на­ро­да ко­ји га на­ста­њу­ју. По­во­ди за не­тр­пе­љи­вост на­ла­же­ни су по мно­гим осно­ва­ма: од ре­ли­гиј­ских, на­ци­о­нал­них, еко­ном­ских, па до оних ко­је мо­же­мо по све­му сме­сти­ти у ка­те­го­ри­ју – иде­о­ло­шких. Не­ка­да је у све­му би­ло пре­пли­та­ња, не­ка­да не­дво­сми­сле­не на­ме­ре да се пот­пу­но ели­ми­ни­шу дру­ги на­ро­ди, њи­хо­ви оби­ча­ји, се­ћа­ња… И Ру­си­ја, би­ло цар­ска, би­ло со­вјет­ска, би­ла је и део и жр­тва тог про­це­са.

Али да­нас, тај исти свет је су­о­чен с про­тив­ни­ком чи­ји су ко­ре­ни не­где дру­го, на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма, под „дру­гим сун­цем” и ко­ји не раз­ми­шља на на­чин при­ла­го­ђен европ­ском. Па и као та­кав ни­је спре­ман да се ла­ти оруж­ја не би ли оства­рио же­ље­но. На­про­тив, свој пут про­би­ја са­мом чи­ње­ни­цом да је ов­де – нео­п­хо­дан. Осе­ћај евро­пеј­ства, над­мо­ћи, ко­ји нас је др­жао ве­ко­ви­ма, не­ми­нов­но се гу­би пред на­ле­том при­до­шлих, њи­хо­вог не­фор­мал­ног схва­та­ња соп­стве­ног по­ло­жа­ја, без­у­спе­шних по­ку­ша­ја ута­па­ња у на­чин раз­ми­шља­ња до­ма­ћи­на и нор­ме по­на­ша­ња уко­ре­ње­не то­ком ве­ко­ва „бе­ле над­мо­ћи”. Бар оне ка­квом смо је ми са­ми ви­де­ли и ту­ма­чи­ли. 

Уме­сто да се при­ла­го­де не­ми­нов­ном отва­ра­њу све­та, Евро­пља­ни су се за­гли­би­ли у ме­ђу­соб­ним ани­мо­зи­те­ти­ма. Под­ло­гу за су­ко­бе про­на­шли су упра­во у оно­ме што су са­ми ини­ци­ра­ли у вре­ме­ни­ма ве­ли­ких осва­ја­ња, а то је не­за­др­жив ути­цај дру­гих кул­ту­ра. Украт­ко, по­че­ли су да гу­бе кон­тро­лу над соп­стве­ним жи­во­ти­ма. Та­лас из­бе­гли­ца ко­ји је у про­те­клим де­це­ни­ја­ма за­пљу­снуо наш про­стор био је, ис­по­ста­ви­ло се, опо­ми­њу­ћи. 

Ве­ра у за­јед­ни­штво, оли­че­но у Европ­ској уни­ји, по­че­ла је убр­за­но да се то­пи. Др­жа­ве су де­ло­ва­ле не­спрем­но, из­гу­бљен је осе­ћај кон­тро­ле, за­јед­нич­ке ин­сти­ту­ци­је по­ка­за­ле су сву сво­ју не­е­фи­ка­сност. У ду­ше обич­них гра­ђа­на усе­лио се страх од бу­ду­ћег. За­тва­ра­ње у соп­стве­не др­жав­не гра­ни­це по­ка­за­ло се као је­ди­но ре­ше­ње. Ба­рем за са­да.

У не­до­стат­ку истин­ске ви­зи­је би­ро­кра­ти­ја из Бри­се­ла се окре­ну­ла се­би, пре­у­зи­ма­ју­ћи пре­ро­га­ти­ве ко­ји су не­кад при­па­да­ли ис­кљу­чи­во вла­да­ри­ма. На­след­ним, или би­ра­ним од на­ро­да. Све то не­ми­нов­но је иза­зва­ло тр­ве­ња, па и отво­ре­на не­сла­га­ња. Евро­па је из­гу­би­ла спољ­не про­тив­ни­ке, али се за­то са­ма упле­ла у уну­тра­шње раз­ми­ри­це.

Ни­шта од оно­га што се де­ша­ва­ло у вре­ме­ни­ма на­се­ља­ва­ња се­вер­но­а­ме­рич­ког кон­ти­нен­та, па и дру­гих, ни на ко­ји на­чин ни­је ука­зи­ва­ло на мо­гућ­ност да би се и на­ши про­сто­ри мо­гли на­ћи на уда­ру дру­гих ци­ви­ли­за­ци­ја. Су­пер­и­ор­ност је гре­ја­ла ду­ше Евро­пља­на. Уоста­лом, ми смо би­ли тај „ци­ви­ли­зо­ва­ни свет”. И ни­ко дру­ги.

А „дан по­сле” све је бли­же. 
 

*Но­ви­нар „По­ли­ти­ке” у пен­зи­ји