Besmrtni Dan pobede

Alek­san­dar Vu­čić i Ben­ja­min Ne­ta­ni­ja­hu ni­su kao je­di­ni stra­ni dr­žav­ni­ci slu­čaj­no bi­li na cen­tral­noj tri­bi­ni uz Vla­di­mi­ra Pu­ti­na dok su Cr­ve­nim tr­gom na Dan po­be­de mar­ši­ra­li ru­ski voj­ni­ci, a ne­bom i ze­mljom tut­nja­la voj­na ma­ši­ne­ri­ja od ko­je za­sta­je dah. Ru­si na taj na­čin ni­su sa­mo oda­li po­seb­nu po­čast Sr­bi­ji i Izra­e­lu, u da­nu ka­da je pre 73 go­di­ne za­slu­ga­ma pre sve­ga Cr­ve­ne ar­mi­je slo­mljen fa­ši­zam. Ova­kvim iz­bo­rom vi­so­kih po­ča­snih go­sti­ju oni su pod­se­ti­li „za­bo­rav­ne” za­pad­ne sa­ve­zni­ke u Dru­gom svet­skom ra­tu na to ko je u Evro­pi pro­por­ci­o­nal­no naj­vi­še stra­dao od Tre­ćeg raj­ha.

Za­to i ne ču­di što je po­sle voj­ne pa­ra­de Pu­tin za­jed­no s Vu­či­ćem i Ne­ta­ni­ja­hu­om pred­vo­dio „Be­smrt­ni puk”. Za­jed­nič­ka šet­nja tro­ji­ce li­de­ra uli­ca­ma ru­ske pre­sto­ni­ce, za­jed­no s još mi­li­on Mo­sko­vlja­na, bi­la je i ja­sna po­ru­ka da ne­će pro­ći po­ku­ša­ji pre­pa­ki­va­nja isto­ri­je ko­ji ima­ju za cilj da uma­nje pa čak i da oma­lo­va­že žr­tve ru­skog, srp­skog i je­vrej­skog na­ro­da u po­be­di nad naj­ve­ćim zlom 20. ve­ka. Sli­ka Vu­či­će­vog de­de An­đel­ka, ko­ji je ubi­jen u Ja­dov­nu, sa­mo je sim­bol svih na­ših pre­da­ka ko­ji su ne­vi­no stra­da­li za­to što su Sr­bi, ili su po­lo­ži­li ži­vo­te u bor­bi za slo­bo­du od na­ci­stič­kog oku­pa­to­ra.

 

Pred­sed­nik Sr­bi­je u Mo­skvu ni­je od­le­teo pra­vo iz An­ka­re sa­mo zbog voj­ne pa­ra­de. Dva­na­e­sti bi­la­te­ral­ni su­sret Vu­či­ća s Pu­ti­nom, sa­mo dan po­što je ru­ski li­der če­tvr­ti put po­lo­žio pred­sed­nič­ku za­kle­tvu, naj­bo­lji je po­ka­za­telj vi­še ne­go do­brih od­no­sa dve dr­ža­ve. Po­sle raz­go­vo­ra u Kre­mlju, ja­sno je da Sr­bi­ja mo­že da ra­ču­na na mak­si­mal­nu po­moć Ru­si­je u po­tra­zi za kom­pro­mi­snim re­še­njem za Ko­so­vo, ko­je ne­će bi­ti na šte­tu Be­o­gra­da.

Osim to­ga što će Pu­tin na Vu­či­ćev po­ziv po­no­vo, po­sle če­ti­ri go­di­ne, do­ći u Be­o­grad kra­jem go­di­ne, Sr­bi­ja je na do­brom pu­tu da od Ru­si­je na­ba­vi i naj­mo­der­ni­je na­o­ru­ža­nje. Svi­ma ko­ji su pra­ti­li TV pre­nos voj­ne pa­ra­de, u jed­nom tre­nut­ku je za­pa­lo za oko da su dvo­ji­ca li­de­ra ne­što ko­men­ta­ri­sa­la. Vu­čić je srp­skim me­di­ji­ma ot­krio da mu je Pu­tin do­šap­nuo, dok su po­red njih pro­la­zi­li no­vi ra­ket­ni si­ste­mi si­ste­mi „pan­cir S” i „ura­gan”, da je to pra­va stvar za Sr­bi­ju i da su se od­lič­no po­ka­za­li u Si­ri­ji.

Da ne za­bo­ra­vi­mo, 9. maj je i Dan Evro­pe.

Sti­gao je Vu­čić pra­vo iz Mo­skve i na pro­sla­vu u Mu­zej sa­vre­me­ne umet­no­sti. Iako se Sr­bi­ja upi­nje svim si­la­ma da što pre po­sta­ne čla­ni­ca EU, gra­đa­ni kao da su se ohla­di­li i ne ve­ru­ju pre­vi­še u bri­sel­ska obe­ća­nja. Pre­ma po­sled­njem is­tra­ži­va­nju agen­ci­je „Ni­na­me­dia”, ni po­lo­vi­na gra­đa­na (49,5 od­sto) ne bi na re­fe­ren­du­mu gla­sa­la za ula­zak u EU. Ono što bi tre­ba­lo da za­bri­ne Bri­sel, ako nas uop­šte iskre­no že­li u svom član­stvu, je­ste da po­dr­šku EU naj­ma­nje pru­ža­ju mla­di. Ni­je ču­do on­da što „Nju­jork tajms” u svo­joj ana­li­zi po­sta­vlja pi­ta­nje: „Za­što bi Sr­bi­ja bes­ko­nač­no če­ka­la Evrop­sku uni­ju ako mo­že da se okre­ne ki­ne­skim in­ve­sti­to­ri­ma?”

A pro­šla ne­de­lja za­po­če­la je po­se­tom srp­ske de­le­ga­ci­je An­ka­ri. Ka­kav je do­ček pri­re­dio Er­do­gan u je­ku iz­bor­ne kam­pa­nje u Tur­skoj, naj­bo­lje opi­su­je Ra­sim Lja­jić: „To je bio do­ček, ne kao da je Vu­čić pred­sed­nik ma­le Sr­bi­je, ne­go kao da je pred­sed­nik Ki­ne i Ru­si­je za­jed­no.” Če­tvr­ti su­sret dvo­ji­ce dr­žav­ni­ka za ne­pu­nu go­di­nu ozna­čio je vr­to­gla­vi, pre sve­ga eko­nom­ski, uspon sa­rad­nje Tur­ske i Sr­bi­je. Re­džep Ta­jip Er­do­gan ne kri­je da mu je cilj da go­di­šnja raz­me­na dve ze­mlje, sa sa­da­šnjih mi­li­jar­du, po­ra­ste naj­pre na tri, a ka­sni­je i na svih pet mi­li­jar­di do­la­ra.

Vu­čić ni­je slu­čaj­no is­ta­kao da je Tur­ska „naj­ve­ća si­la” na Bal­ka­nu i da je va­žno šta mi­sli o pi­ta­nji­ma ko­ja su od zna­ča­ja za nas. Iako je Tur­ska od­mah po­sle SAD pri­zna­la Ko­so­vo, od­no­si s pri­štin­skim ru­ko­vod­stvom su na ozbilj­nim is­ku­še­nji­ma. Er­do­gan ne kri­je da je ljut na Ra­mu­ša Ha­ra­di­na­ja za­to što je sme­nio mi­ni­stra po­li­ci­je na­kon što je ovaj de­por­to­vao tur­ske gra­đa­ne ozna­če­ne kao „gu­le­ni­ste”. An­ka­ra mo­žda ne­će po­vu­ći pri­zna­nje Ko­so­va, ali po­li­tič­ke ak­ci­je Pri­šti­ne se sa­da ni­sko ko­ti­ra­ju kod Er­do­ga­na, što stva­ra ve­ći ma­ne­var­ski pro­stor Be­o­gra­du u re­ša­va­nju ko­sov­skog čvo­ra.

Ko­so­vo je bi­la i ne­iz­be­žna te­ma su­sre­ta srp­skog i ki­par­skog pred­sed­ni­ka, Sve­tog ar­hi­je­rej­skog Sa­bo­ra SPC, raz­go­vo­ra Ta­či­ja s Mer­ke­lo­vom u Ber­li­nu, ali i sa­stan­ka po­li­tič­kih di­rek­to­ra za za­pad­ni Bal­kan ze­ma­lja Kvin­te u Va­šing­to­nu. Ni­kos Ana­sta­si­ja­dis je u Be­o­gra­du ja­sno po­ru­čio da, sve dok je na sna­zi Re­zo­lu­ci­ja SB UN 1244, za Ki­par je jed­no­stra­no pro­gla­še­na ko­sov­ska ne­za­vi­snost – ne­za­ko­ni­ta.

Sa­bor SPC je, ne ma­nje ja­sno, sa­op­štio da pi­ta­nje Ko­so­va i Me­to­hi­je pred­sta­vlja srp­sko cr­kve­no, na­ci­o­nal­no i dr­žav­no pi­ta­nje pr­vog re­da, uz apel na­šim dr­žav­ni­ci­ma da ne sme­ju ni­ka­da da­ti svo­ju sa­gla­snost otu­đe­nju i po­de­li KiM. Ivi­ca Da­čić ka­že da po­dr­ža­va stav Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve da ne­ma ne­za­vi­sno­sti i ne­ma po­de­le Ko­so­va, ali se pi­ta da li je to mo­gu­će i da li je re­al­no. „Ne­ka ne­ko ka­že ka­ko će­mo se iz­bo­ri­ti da ne­ma ne­za­vi­sno­sti – tr­plje­njem, ra­tom, ili od­bi­ja­njem da u na­red­nih 10 go­di­na uđe­mo u EU? Si­tu­a­ci­ja je ve­o­ma kom­plek­sna i sva­ko tre­ba da se za­mi­sli”, ka­že srp­ski šef di­plo­ma­ti­je.

Pre­mi­jer­ka Ana Br­na­bić is­ta­kla je da re­kon­struk­ci­ja vla­de mo­že da sa­če­ka jer je KiM va­žni­ja te­ma, ma­da je „pro­ve­tra­va­nje” u Ne­ma­nji­noj 11 već za­po­če­lo ostav­kom mi­ni­stra fi­nan­si­ja. Svi oda­ju pri­zna­nje Du­ša­nu Vu­jo­vi­ću za po­sao ko­ji je ura­dio jer za so­bom osta­vlja bo­lji bu­džet ne­go ka­da je ušao u vla­du 2014. go­di­ne.