Нагодба у Сингапуру

Северна Кореја је већ учинила почетне кораке ка смиривању ситуација на Корејском полуострву. Пјонгјанг је објавио да обуставља тестирање атомских и хидрогенских бомби, као и лансирање интерконтиненталних ракета, пре свега пројектила типа „хвасонг-14” и „хвасонг-15”. Наиме, главни подземни центар на истоку земље Панкчон, иначе близу главне ваздухопловне базе „Панкчон”, где су и вршена подземна тестирања атомских и хидрогенских бомби, досад четири атомске и две хидрогенске, једноставно се урушио и више није оперативан. Додуше, Северна Кореја има још неколико таквих подземних полигона за тестирање нуклеарног оружја, али је Пјонгјанг позвао Американце да дођу, када год то зажеле, и да провере да су на свим тим местима тестирања обустављена и што се тиче нуклеарног оружја и у погледу лансирања интерконтиненталних пројектила.

То је несумњиво врло вредан и поштен почетни корак Северне Кореје, којег САД још нису наградиле адекватним потезом. Осим ако се као награда Северној Кореји не рачуна то што је Трамп пристао на састанак с Кимом. Што, заправо, и није могао да избегне после најновијих потеза Пјонгјанга. Алтернатива је био само рат с врло неизвесним током и завршетком.

Северна Кореја је успешно завршила циклус тестирања атомског оружја, далеко је одмакла у процесу минијатуризације атомских бојевих глава за своје интерконтиненталне ракете, има извиђачке и навигационе сателите у свемиру, што све значи да је успешно формирала своје стратешке ракетно-нуклеарне снаге одвраћања. Оне, наравно, нису бројне и јаке као оне у САД, Русији и Кини, али су довољан минимум за стратешко одвраћање, па и за потез Вашингтона да пристане не самит у Сингапуру. Односно, Пјонгјанг је успешно формирао своју валуту за преговоре с Америком: ракетно-нуклеарно оружје. Тражите да се тога одрекнемо? У реду, да видимо шта дајете као контрауслугу и под којим гаранцијама.

Северна Кореја је с администрацијом председника Била Клинтона потписала споразум по којем је требала да затвори нуклеарни центар у Јонгбјону, 50 км западно од Косонга, а да заузврат Америка скине санкције Пјонгјангу и пружи му економску помоћ. Атомски истраживачки центар у Јонгбјону, где је тада радило око 6.000 научника, и јесте затворен, али од америчке помоћи ништа, јер је нова администрација у Вашингтону једнострано изашла из споразума. Слично као што се сада догодило с нуклеарним споразумом с Ираном. Шта може Вашингтон сада да понуди Пјонгјангу да приступи денуклеаризацији земље? Какву економску помоћ и какве уопште гаранције?

Министарство за атомску енергију Северне Кореје формирано је 29. децембра 1986. године, а први шеф министарства био је Чо Хан Кун, док је врховну контролу нуклеарног програма вршио тадашњи председник државе Ким Џонг Ил. Осим у Јонгбјону, уранијум се обогаћивао и у центрима у Нанаму, југозападно од Чингина, у Пјонгсану, око 95 км југоисточно од Пјонгјанга и 50 км северно од демилитаризоване зоне, односно од границе две Кореје. Иначе, прве количине обогаћеног уранијума створене су још 1970. године. Важан нуклеарни центар је и Пјонгсонг, 28 км северно од Пјонгјанга и 63 км јужно од нуклеарног центра у Јонгбјону. У оквиру тамошњег универзитета врло је јака катедра за атомску физику, где основне студије завршавају и студенти из неких западних држава. Страни студенти студирају и на колеџу за нуклеарну физику на Универзитету „Ким Ил Сунг” и на Универзитету за технологију „Ким Чек” у Пјонгјангу. На оба универзитета постоје истраживачки нуклеарни реактори, а прве нуклеарне реакторе, снаге 1760 MWe и 635 Mwe, Северној Кореји испоручио је још Совјетски Савез. У мају 1989. на Универзитету „Ким Ил Сунг” постигнута је „хладна фузија” по методологији америчких истраживача Понса и Флечмана. На Универзитету „Ким Ил Сунг” још од 1978. године постоји и Институт за радиоактивну заштиту у којем тренутно ради око 2.000 научника. Ту су још и Нуклеарни електронски институт, па Институт за истраживање изотопа с око 1.500 запослених научника. Мањи нуклеарни истраживачки центар налази се и у Таечону, 30 км северозападно од Јонгбјона, где је смештен гас-графитни реактор од 200 MWe, који годишње производи између 160 и 200 кг плутонијума.

Подручја где се налазе атомски истраживачки центри, подручја Кусонг, Синању, Пакчон, Јонгбјон, Јонгдонг и Каечон, заправо су сврстана у две главне групе нуклеарних истраживачких центара и одлично су повезана путном мрежом и возовима. Истина, путеви, колико сам видео, нису баш у добром стању. Сви нуклеарни центри у Северној Кореји имају активну и пасивну ПВО одбрану. Активна одбрана је присутна у виду ПВО система, нуклеарни центар у Каечону, 15 км јужно од Јонгбјона, истовремено је и команда Прве ваздухопловне дивизије одговорне за ваздушну одбрану северозападног дела Северне Кореје. Пасивна одбрана нуклеарних истраживачких центара, у којима ради укупно око 25.000 научника, јесу подземне инсталације, по 300 метара дубоки тунели у брдима и планинама.

То је укратко „карта” с којом ће у Сингапуру наступити Ким Џонг Ун. Он се неће само тако разоружати и почети денуклеаризацију земље без чврстих писмених, америчких и међународних, гаранција. Значи, ако Вашингтон жели денуклеаризацију Северне Кореје после самита у Сингапуру мора доћи до међународне конференције о Кореји чији би резултат било потписивање мировног споразума свих страна и чврсте гаранције да се власт у Пјонгјангу неће рушити ни „меком” ни „чврстом” силом. Наравно, и економска помоћ Пјонгјангу и скидање санкција.

Без тога самит у Сингапуру биће само историја првог сусрета без конкретних резултата. Сумњам да Доналд Трамп и Ким Џонг Ун могу у овом часу постићи једну такву колосалну нагодбу.