Nagodba u Singapuru

Severna Koreja je već učinila početne korake ka smirivanju situacija na Korejskom poluostrvu. Pjongjang je objavio da obustavlja testiranje atomskih i hidrogenskih bombi, kao i lansiranje interkontinentalnih raketa, pre svega projektila tipa „hvasong-14” i „hvasong-15”. Naime, glavni podzemni centar na istoku zemlje Pankčon, inače blizu glavne vazduhoplovne baze „Pankčon”, gde su i vršena podzemna testiranja atomskih i hidrogenskih bombi, dosad četiri atomske i dve hidrogenske, jednostavno se urušio i više nije operativan. Doduše, Severna Koreja ima još nekoliko takvih podzemnih poligona za testiranje nuklearnog oružja, ali je Pjongjang pozvao Amerikance da dođu, kada god to zažele, i da provere da su na svim tim mestima testiranja obustavljena i što se tiče nuklearnog oružja i u pogledu lansiranja interkontinentalnih projektila.

To je nesumnjivo vrlo vredan i pošten početni korak Severne Koreje, kojeg SAD još nisu nagradile adekvatnim potezom. Osim ako se kao nagrada Severnoj Koreji ne računa to što je Tramp pristao na sastanak s Kimom. Što, zapravo, i nije mogao da izbegne posle najnovijih poteza Pjongjanga. Alternativa je bio samo rat s vrlo neizvesnim tokom i završetkom.

Severna Koreja je uspešno završila ciklus testiranja atomskog oružja, daleko je odmakla u procesu minijaturizacije atomskih bojevih glava za svoje interkontinentalne rakete, ima izviđačke i navigacione satelite u svemiru, što sve znači da je uspešno formirala svoje strateške raketno-nuklearne snage odvraćanja. One, naravno, nisu brojne i jake kao one u SAD, Rusiji i Kini, ali su dovoljan minimum za strateško odvraćanje, pa i za potez Vašingtona da pristane ne samit u Singapuru. Odnosno, Pjongjang je uspešno formirao svoju valutu za pregovore s Amerikom: raketno-nuklearno oružje. Tražite da se toga odreknemo? U redu, da vidimo šta dajete kao kontrauslugu i pod kojim garancijama.

Severna Koreja je s administracijom predsednika Bila Klintona potpisala sporazum po kojem je trebala da zatvori nuklearni centar u Jongbjonu, 50 km zapadno od Kosonga, a da zauzvrat Amerika skine sankcije Pjongjangu i pruži mu ekonomsku pomoć. Atomski istraživački centar u Jongbjonu, gde je tada radilo oko 6.000 naučnika, i jeste zatvoren, ali od američke pomoći ništa, jer je nova administracija u Vašingtonu jednostrano izašla iz sporazuma. Slično kao što se sada dogodilo s nuklearnim sporazumom s Iranom. Šta može Vašington sada da ponudi Pjongjangu da pristupi denuklearizaciji zemlje? Kakvu ekonomsku pomoć i kakve uopšte garancije?

Ministarstvo za atomsku energiju Severne Koreje formirano je 29. decembra 1986. godine, a prvi šef ministarstva bio je Čo Han Kun, dok je vrhovnu kontrolu nuklearnog programa vršio tadašnji predsednik države Kim Džong Il. Osim u Jongbjonu, uranijum se obogaćivao i u centrima u Nanamu, jugozapadno od Čingina, u Pjongsanu, oko 95 km jugoistočno od Pjongjanga i 50 km severno od demilitarizovane zone, odnosno od granice dve Koreje. Inače, prve količine obogaćenog uranijuma stvorene su još 1970. godine. Važan nuklearni centar je i Pjongsong, 28 km severno od Pjongjanga i 63 km južno od nuklearnog centra u Jongbjonu. U okviru tamošnjeg univerziteta vrlo je jaka katedra za atomsku fiziku, gde osnovne studije završavaju i studenti iz nekih zapadnih država. Strani studenti studiraju i na koledžu za nuklearnu fiziku na Univerzitetu „Kim Il Sung” i na Univerzitetu za tehnologiju „Kim Ček” u Pjongjangu. Na oba univerziteta postoje istraživački nuklearni reaktori, a prve nuklearne reaktore, snage 1760 MWe i 635 Mwe, Severnoj Koreji isporučio je još Sovjetski Savez. U maju 1989. na Univerzitetu „Kim Il Sung” postignuta je „hladna fuzija” po metodologiji američkih istraživača Ponsa i Flečmana. Na Univerzitetu „Kim Il Sung” još od 1978. godine postoji i Institut za radioaktivnu zaštitu u kojem trenutno radi oko 2.000 naučnika. Tu su još i Nuklearni elektronski institut, pa Institut za istraživanje izotopa s oko 1.500 zaposlenih naučnika. Manji nuklearni istraživački centar nalazi se i u Taečonu, 30 km severozapadno od Jongbjona, gde je smešten gas-grafitni reaktor od 200 MWe, koji godišnje proizvodi između 160 i 200 kg plutonijuma.

Područja gde se nalaze atomski istraživački centri, područja Kusong, Sinanju, Pakčon, Jongbjon, Jongdong i Kaečon, zapravo su svrstana u dve glavne grupe nuklearnih istraživačkih centara i odlično su povezana putnom mrežom i vozovima. Istina, putevi, koliko sam video, nisu baš u dobrom stanju. Svi nuklearni centri u Severnoj Koreji imaju aktivnu i pasivnu PVO odbranu. Aktivna odbrana je prisutna u vidu PVO sistema, nuklearni centar u Kaečonu, 15 km južno od Jongbjona, istovremeno je i komanda Prve vazduhoplovne divizije odgovorne za vazdušnu odbranu severozapadnog dela Severne Koreje. Pasivna odbrana nuklearnih istraživačkih centara, u kojima radi ukupno oko 25.000 naučnika, jesu podzemne instalacije, po 300 metara duboki tuneli u brdima i planinama.

To je ukratko „karta” s kojom će u Singapuru nastupiti Kim Džong Un. On se neće samo tako razoružati i početi denuklearizaciju zemlje bez čvrstih pismenih, američkih i međunarodnih, garancija. Znači, ako Vašington želi denuklearizaciju Severne Koreje posle samita u Singapuru mora doći do međunarodne konferencije o Koreji čiji bi rezultat bilo potpisivanje mirovnog sporazuma svih strana i čvrste garancije da se vlast u Pjongjangu neće rušiti ni „mekom” ni „čvrstom” silom. Naravno, i ekonomska pomoć Pjongjangu i skidanje sankcija.

Bez toga samit u Singapuru biće samo istorija prvog susreta bez konkretnih rezultata. Sumnjam da Donald Tramp i Kim Džong Un mogu u ovom času postići jednu takvu kolosalnu nagodbu.