Ескадра против флоте

Председник Русије Владимир Путин најавио је ново оснивање руске средоземне ескадре ратне морнарице. Наиме, она је постојала у Совјетском Савезу као Пета ескадра ратне морнарице СССР-а. Распадом Совјетског Савеза она се угасила и од тада руски ратни бродови бораве у Средоземљу појединачно, или у групи, али не и у сталној формацији типа ескадре. Развојем догађаја у Сирији, и уопште у подручју источног Медитерана, Русија је правилно закључила да ако жели да заштити своје геостратешке интересе у том региону – мора да има стални поморски састав формата ударне ескадре ратних бродова.

Својевремено је Михаил Горбачов у марту 1988. године управо у Београду предложио САД да обе земље замрзну број ратних бродова и потенцијал војнопоморских снага у Средоземљу, а касније одреде и лимите, да би из Брисела одговорили како 19. априла у целом подручју Средоземља почињу велики поморско-ваздухопловни маневри НАТО-а. Шамар предлогу Горбачова из Београда. Годину дана раније, у лето 1987. Едуард Шевернадзе је, опет у Београду, понудио Вашингтону  преговоре о уклањању нуклеарног оружја из Медитерана. Америка је и то одбила.

У то време Американци су одбијали да се њихова Шеста флота обухвати било којим уговором о смањењу оружја у Европи, и то одбијање траје све до данас. У то време Шеста флота је имала око 600.000 тона бродовља, а совјетска Пета ескадра око 180.000 тона ратних и помоћних бродова. Американци су имали предност на Средоземљу и у броју сталних и уређених лука, од којих су и данас главне Напуљ, Рота и Гаета. Недостатак класичних носача авиона и чињеница да сваки наилазак ратног брода из Црног мора у правцу Средоземља Москва мора да најави турској влади најмање седам дана раније, отежавајућа је околност за оперативну способност онда совјетске, а данас руске ратне морнарице у том подручју. За Совјете је Пета ескадра била потврда присутности у Медитерану, за Американце је Шеста флота била не само демонстрација силе већ и јужни стуб НАТО-а. Шеста флота је обично у свом саставу имала један носач авиона, две до четири нуклеарне подморнице, девет већих површинских бродова, крстарице, разараче и фрегате, амфибијско-десантну групу са три до пет бродова, те четири помоћна брода. Укупно око 20.000 људи укрцаних на пловне јединице.

Шеста флота је на једном носачу авиона имала од 80 до 90 летелица разних типова, укључујући и авионе за рано радарско откривање и навођење, што јој је тада давало предност у односу на Пету ескадру која такве авионе тада није имала. И тада, а и сада, америчка Шеста флота својим конвенционалним и нуклеарним оружјем „покрива” онда совјетске, а данас руске стратешке снаге, не само поморске већ и копнене и ваздухопловне. И онда, у време Совјетског Савеза и Варшавског уговора када је Москва имала савезнике Бугарску и Румунију на Црном мору, геополитичка и бројчана асиметричност у корист САД и НАТО-а била је велика кочница за смањивање конвенционалних снага у Европи.

Совјетска Пета ескадра у Медитерану обично је имала своју посебну команду, а број бродова у саставу ескадре варирао је од 20 до 30: један носач хеликоптера, две или три крстарице, два до три разарача, три до четири фрегате, две до три подморнице, неколико миноловаца и десантних бродова, сви групирани према задацима. Велики проблем Пете ескадре био је, а и данас је, недостатак већих и сталних лука, па су се бродови повремено сидрили у Алжиру – Марс ел Кебир, у Либији – Триполи, у Александрији у Египту и у Сирији – Тартус. Некада је главна база совјетске флоте у Средоземљу, крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века, била албанска лука Валона. Поткопи за подморнице на острву Сазан, девет поткопа, били су редовно пуни совјетских подморница, које су одатле одлазиле на патролирање Медитераном.

После прекида с Албанијом, распада Совјетског Савеза и Варшавског уговора, Москва је практично остала са само једном сталном поморском базом у Средоземљу, Тартус у Сирији. Та је база дуго била обични технички пункт ради снабдевања храном, водом и горивом за руске бродове, да би од прошле године Руси приступили проширењу Тартуса у ратну луку која ће истовремено моћи да прими 11 ратних бродова, сваки до тежине од 10.000 тона. Лука ће добити и касарне за смештај посада бродова, магацине, хангаре за техничку подршку, али и ПВО који већ сада чине системи С-300 В-4, „бук” и „панцир С”.

У геостратешком смислу, када је реч о новој Петој ескадри руске ратне морнарице, тек сада је ваљда свима јасно колико је за Русију био важан повратак Крима матици земљи. То је за јужни део Русије незамењиви стуб одбране од напада са албанско-бугарског, дарданелско-босфорског и северноафричко-средњоисточног стратешког правца.

Да би се ојачала одбрана са тих праваца, Владимир Путин је наредио формирање нове Пете ескадре руске ратне морнарице. Ескадра ће добити већи број бродова наоружаних крстарећим пројектилима „калибар” домета и до 2.800 км, што је последица анализе недавних догађаја, када су САД, Француска и Велика Британија напале Сирију. Пета ескадра ће, вероватно, добити у свој стални састав и најмање три класичне, а можда и једну нуклеарну подморницу, све наоружане ракетама „калибар”, док ће ваздухопловни састав Пете ескадре бити лоциран на аеродрому поред Тартуса.

Углавном, опет имамо Пету ескадру против Шесте флоте...