Eskadra protiv flote

Predsednik Rusije Vladimir Putin najavio je novo osnivanje ruske sredozemne eskadre ratne mornarice. Naime, ona je postojala u Sovjetskom Savezu kao Peta eskadra ratne mornarice SSSR-a. Raspadom Sovjetskog Saveza ona se ugasila i od tada ruski ratni brodovi borave u Sredozemlju pojedinačno, ili u grupi, ali ne i u stalnoj formaciji tipa eskadre. Razvojem događaja u Siriji, i uopšte u području istočnog Mediterana, Rusija je pravilno zaključila da ako želi da zaštiti svoje geostrateške interese u tom regionu – mora da ima stalni pomorski sastav formata udarne eskadre ratnih brodova.

Svojevremeno je Mihail Gorbačov u martu 1988. godine upravo u Beogradu predložio SAD da obe zemlje zamrznu broj ratnih brodova i potencijal vojnopomorskih snaga u Sredozemlju, a kasnije odrede i limite, da bi iz Brisela odgovorili kako 19. aprila u celom području Sredozemlja počinju veliki pomorsko-vazduhoplovni manevri NATO-a. Šamar predlogu Gorbačova iz Beograda. Godinu dana ranije, u leto 1987. Eduard Ševernadze je, opet u Beogradu, ponudio Vašingtonu  pregovore o uklanjanju nuklearnog oružja iz Mediterana. Amerika je i to odbila.

U to vreme Amerikanci su odbijali da se njihova Šesta flota obuhvati bilo kojim ugovorom o smanjenju oružja u Evropi, i to odbijanje traje sve do danas. U to vreme Šesta flota je imala oko 600.000 tona brodovlja, a sovjetska Peta eskadra oko 180.000 tona ratnih i pomoćnih brodova. Amerikanci su imali prednost na Sredozemlju i u broju stalnih i uređenih luka, od kojih su i danas glavne Napulj, Rota i Gaeta. Nedostatak klasičnih nosača aviona i činjenica da svaki nailazak ratnog broda iz Crnog mora u pravcu Sredozemlja Moskva mora da najavi turskoj vladi najmanje sedam dana ranije, otežavajuća je okolnost za operativnu sposobnost onda sovjetske, a danas ruske ratne mornarice u tom području. Za Sovjete je Peta eskadra bila potvrda prisutnosti u Mediteranu, za Amerikance je Šesta flota bila ne samo demonstracija sile već i južni stub NATO-a. Šesta flota je obično u svom sastavu imala jedan nosač aviona, dve do četiri nuklearne podmornice, devet većih površinskih brodova, krstarice, razarače i fregate, amfibijsko-desantnu grupu sa tri do pet brodova, te četiri pomoćna broda. Ukupno oko 20.000 ljudi ukrcanih na plovne jedinice.

Šesta flota je na jednom nosaču aviona imala od 80 do 90 letelica raznih tipova, uključujući i avione za rano radarsko otkrivanje i navođenje, što joj je tada davalo prednost u odnosu na Petu eskadru koja takve avione tada nije imala. I tada, a i sada, američka Šesta flota svojim konvencionalnim i nuklearnim oružjem „pokriva” onda sovjetske, a danas ruske strateške snage, ne samo pomorske već i kopnene i vazduhoplovne. I onda, u vreme Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora kada je Moskva imala saveznike Bugarsku i Rumuniju na Crnom moru, geopolitička i brojčana asimetričnost u korist SAD i NATO-a bila je velika kočnica za smanjivanje konvencionalnih snaga u Evropi.

Sovjetska Peta eskadra u Mediteranu obično je imala svoju posebnu komandu, a broj brodova u sastavu eskadre varirao je od 20 do 30: jedan nosač helikoptera, dve ili tri krstarice, dva do tri razarača, tri do četiri fregate, dve do tri podmornice, nekoliko minolovaca i desantnih brodova, svi grupirani prema zadacima. Veliki problem Pete eskadre bio je, a i danas je, nedostatak većih i stalnih luka, pa su se brodovi povremeno sidrili u Alžiru – Mars el Kebir, u Libiji – Tripoli, u Aleksandriji u Egiptu i u Siriji – Tartus. Nekada je glavna baza sovjetske flote u Sredozemlju, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, bila albanska luka Valona. Potkopi za podmornice na ostrvu Sazan, devet potkopa, bili su redovno puni sovjetskih podmornica, koje su odatle odlazile na patroliranje Mediteranom.

Posle prekida s Albanijom, raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora, Moskva je praktično ostala sa samo jednom stalnom pomorskom bazom u Sredozemlju, Tartus u Siriji. Ta je baza dugo bila obični tehnički punkt radi snabdevanja hranom, vodom i gorivom za ruske brodove, da bi od prošle godine Rusi pristupili proširenju Tartusa u ratnu luku koja će istovremeno moći da primi 11 ratnih brodova, svaki do težine od 10.000 tona. Luka će dobiti i kasarne za smeštaj posada brodova, magacine, hangare za tehničku podršku, ali i PVO koji već sada čine sistemi S-300 V-4, „buk” i „pancir S”.

U geostrateškom smislu, kada je reč o novoj Petoj eskadri ruske ratne mornarice, tek sada je valjda svima jasno koliko je za Rusiju bio važan povratak Krima matici zemlji. To je za južni deo Rusije nezamenjivi stub odbrane od napada sa albansko-bugarskog, dardanelsko-bosforskog i severnoafričko-srednjoistočnog strateškog pravca.

Da bi se ojačala odbrana sa tih pravaca, Vladimir Putin je naredio formiranje nove Pete eskadre ruske ratne mornarice. Eskadra će dobiti veći broj brodova naoružanih krstarećim projektilima „kalibar” dometa i do 2.800 km, što je posledica analize nedavnih događaja, kada su SAD, Francuska i Velika Britanija napale Siriju. Peta eskadra će, verovatno, dobiti u svoj stalni sastav i najmanje tri klasične, a možda i jednu nuklearnu podmornicu, sve naoružane raketama „kalibar”, dok će vazduhoplovni sastav Pete eskadre biti lociran na aerodromu pored Tartusa.

Uglavnom, opet imamo Petu eskadru protiv Šeste flote...