Историја сачувана у апотекама

– Виминацијум је значајан због постојања материјалних доказа о врло развијеној здравственој служби тадашњих лекароапотекара у време Римљана. Говоримо о периоду од првог до трећег века, а с обзиром на то да је реч о војном логору и да је у њему све било устројено на војнички начин, лекароапотекари су имали прибор за мање хируршке интервенције и сав прибор и материјал за прављење лекова. У више гробница пронађени су остаци тих посудица и инструмената, у једној од њих откривене су пастиле на којима је утиснут назив који упућује да им је активни састојак био шафран, односно екстракт ове биљке. Претпоставља се да је реч о очном лекару који је лечио војнике, пошто су се и у та давна времена обављале операције катаракте – подсећа Манојловићева.

– Поносни смо на један тарионик и пистил из тог периода, јер тај прибор и даље има исту намену и у апотеци и у домаћинству, с тим што се у кући називају тучак и аван. И даље имају исти облик, само се величине тарионика и пистила разликују. Добро је што увек имамо неки материјални доказ за све што се везује за поменути први век и касније време. Тада су се обављале трепанације, односно хируршко отварање и затварање лобање и има доказа да су ти пацијенти преживљавали – истиче наша саговорница.

Наравно, одмах питамо каква је технологија тада постојала, како су успевали да тако нешто постигну.

– Они су имали низ инструмената који подсећају на данашње. У операционим салама сада су заступљени савремени примерци, али нека паралела може да се повуче. Палета инструмената била је широка и у она времена – одговара фармацеут.

И средњи век се може упознавати – у апотекама, посебно место у развоју фармације и медицине заузима Свети Сава, оснивач првих болница, писац медицинских списа и борац против надрилекарства. Хиландар је постао извор богате грађе за многе историјске приче.  Реч је о Хиландарском медицинском кодексу насталом крајем 15. и почетком 16. века, сада чуваном у тамошњој библиотеци, подсећа наша саговорница, са описом 145 лекова. Дато је њихово име, потом састав, у многима и по 60 састојака и потом начин употребе.

Листајући књигу стижемо до данашњих дана. Јелена Манојловић је Београђанка, каже да никада није имала везе са Пожаревцем, али је људе и локалне апотеке упознала током специјализације.

– Апотека Пожаревац је државна установа, са 30 локала у целом Браничевском округу и специфочна је и по томе што су се на њеном челу од постанка 1962. године променила свега три директора. Први је остао у канцеларији до пензије, потом је краће време руководила једна директорка и сада је, дуже од деценије, води трећи руководилац.

– Током четворогодишњег мандата мало може да се уради, кажу, па су они, имајући поверења у своје челне људе, остављали свакога да им дуже воде кућу. Од оног првог многи су учили како се ради, по надимку за Пожаревљане – Моша, а звао се Момчило Трифуновић – открива професорка Манојловић шта је све сазнала пишући књигу. – Ништа ново није рађено без детаљне анализе, па сам слушала директора како је причао да је лично стајао на улици, бројао и записивао колико људи прође једном страном улице, а колико другом. Утврдио је да 70 одсто пролазника иде једном страном улице, а свега 30 процената другом, па су на крају апотеку отворили на оној прометнијој.

Ипак, враћамо се књизи, изложби...

– Историја фармације је значајна дисциплина, а то сам схватила и када сам дошла на Фармацеутски факултет и видела музеј са највећом фармакоисторијском збирком на простору западног Балкана. Збирке које имамо не могу да се нађу ни у једној бившој југословенској републици, ни даље, све до Румуније. Румуни имају неке збирке, али наша је пребогата, почев од библиотечке збирке, преко архивске грађе, до предмета или артефаката који говоре о развоју фармације на подручју Србије. Иницијалну збирку факултет је откупио од Андрије Мирковића, апотекара и касније професора, а колико је она значајна говори и податак да је 1948. стављена под заштиту државе – подсећа Јелена Манојловић.

За студенте и професоре ово је место где ће сигурно написати и истражити још много шта.