Живот се вратио у Обреновац
Сунчан мајски дан провели смо у Обреновцу, четири године после поплава у којима је 85 одсто општине било под водом, становништво евакуисано... Центар града препун људи, уређено шеталиште, баште ресторана врве од гостију. Ни по чему се не разликује од било ког другог града у Србији, који није имао такву врсту изазова. Заправо, како рече председник општине Мирослав Чучковић, Обреновац од предграђа Београда постаје његов почетак, његова локомотива развоја, али и занимљива туристичка дестинација.
– Имали смо ту несрећу да је водени талас потопио скоро целу територију. За само неколико сати сви смо ималин животни проблем. Када се вода повукла остали смо без 11.500 кућа, без хиљаду и по пољопривредних газдинстава, без 956 малих предузетничких радњи, без комплетне инфраструктуре – разорени грејање, канализација, главни колектор био је смрскан. Постојала је опасност да град остане празан, напуштен. Ово што ћете данас видети заједнички је успех свих грађана – речи су првог човека Обреновца приликом обраћања групи туриста, чланова Удружења грађана „Излетник”, које истражује дестинација интересантне за будућу туристичку понуду Србије.
Излетиште Забран, Арборетум, Јозића јаруга нека су од места које домаћини препоручују за посету. Бањско лечилиште је, после више од 117 година од отварања, реконструисано. Зграда Општинског купатила задржала је некадашњи изглед, као једно од знамења старог Обреновца. Извориште воде богате лековитим састојцима је довољно издашно да се обреновачка бања приближи стандардима бањског центра 21. века. Засад грађани на располагању имају седам нових када, простор за ординацију и лекарску службу као и простор за физикалну терапију.
Међутим, Обреновчани су представљање своје општине започели у Баричу, познатом по „Првој искри”, основаној пре осам деценија, која је била замајац развоја овог краја све до почетка југословенске кризе. „Прва искра – наменска” Барич данас је један од највећих произвођача експлозива у Европи. Да није било њих у индустријској зони, после бомбардовања и свих страдања, подсетио је Чучковић, не би било оживљавања овог просторе – новог запошљавања.
– На простору где се некада налазио индустријски комплекс „Прва искра – Базна хемија” после уклањања објекта, пре две године положен је камен темељац за изградњу кинеско-француске фабрике „Меи Та” која је лидер у производњи блокова и носача мотора, турбо-пуњача и других делова за познате аутомобилске брендове у свету. Пре него што је фабрика кренула с радом, 2017. године, прве две групе запослених Обреновчана биле су у Кини на обуци, по два месеца – објашњава председник Комисије за културу Зоран Ћорломановић, додајући да је у фабрици од 1.700 запослених деведесет одсто Обреновчана. Према његовим речима, 200 ученика Техничке школе у Обреновцу одмах по завршетку школовања добиће посао у тој компанији.
– Полако се стварају услови да сваки човек у Обреновцу који жели да ради добије прилику да се запосли – прича Ћорломановић, показујући на градилиште на коме ниче нови погон кинеске компаније у коме ће бити посла, како нам је рекао, за још 1.700 радника, дакле очекује се да буде запослено око 3.500 људи.
– Све више младих из Лазаревчана, Ваљеваца, Шапчана, Убљана долази да ради овде – што је оптимистично. Разлог је редовна плата, 41.000 динара је минимална, почетна, за најосновније послове, па навише, у зависности од радног места, односно образовања. Плаћен је топли оброк, превоз, сваки минут прековременог и сменски рад. Рад се организује у три смене. Значи, све је регулисано законски – примећује наш саговорник и додаје да има људи који не могу да издрже ритам, велике су норме. Један број младих људи одустаје. Нису навикли на радне обавезе и дисциплину. Правила су строга, ако радник два пута не стави заштитне наочаре суспендован је. Заштитна опрема мора да се носи. Запослено је доста девојака и то на контроли одливака.
Гостима је посебно био занимљив податак да су обреновачки приватници, поготово трговци који имају киоске и кафиће где су људи радили за мале паре остали, због конкуренције, без радне снаге. Тако су принуђени не само да подигну плате већ и да плаћају на „бело”, преко текућег рачуна доприносе и социјално.
На само 200–300 метара од кинеске фабрике проћи ће ауто-пут у склопу Коридора 11. Напредују и радови на изградњи моста на две реке, Колубари и Сави.
У самом Баричу данас живи скоро 15.000 људи. Доста их је дошло овде деведесетих из Крајине.
Чучковић је госте подсетио да се налазе у енергетском центру Србије, општини у којој се производи више од половине српске струје, као и више од половине свих турбо-пуњача за аутомобиле које виђамо на улицама.
– Ту су и простори којима се поносимо, као што је манастир у Мислођину. Мало познат драгуљ наше културе с моштима монаха који су, одупирући се султану Сулејману, овде бранили Српство. Нажалост, они су сви побијени, а приликом обнове манастира нађени су њихови скелети, жутих као восак – што је право чудо. С великим задовољством желим да обавестим јавност да је наш манастир Светог Христифора у Мислођину република уврстила у 99 светиња које су од великог значаја за Републику Србију и стављен је на мапу туристичких потенцијала и Србије и Београда – рекао је Мирослав Чучковић, обраћајући се првој организованој групи туриста која је походила ово здање.
Најстарији на овом подручју манастир Светог Христифора основао је краљ Драгутин, у 13. веку, на темељима римске базилике. Турци су први пут уништили манастир после Косовског боја, али га је деспот Стефан обновио. После турске похаре у 17. веку, светиња је запустела до нашег времена када га је својом упорношћу обновила мати Јустина, игуманија манастира. Манастир је 2015. освештао патријарх српски Иринеј.
Туристичка група посетила је и родну кућу Александра Ранковића у Дражевцу, а у селу Ровце цркву Свете Петке...
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
